За шта се бори Донбас?

58
Борба за Донбас, борба за “руски свет”. (Фото: nvdaily.ru)

 

Пише: Едуард Биров*

“Јасно је да ће се криза наставити све док се Украјинци не договоре међу собом. Док се не раскрсти са бујањем радикализма и национализма, а друштво не консолидује око позитивних вредности и реалних интереса Украјине”, – из интервјуа Владимира Путина египатском листу “Ал-Ахрам”.

Сваки пут, када руска власт у оквиру посткримске стратегије у Украјини говори о излазу из сукоба кроз “консолидацију јединственог украјинског народа”, произилази природно питање – а шта је са Новорусијом? За шта се бори Донбас – за Новорусију или јединствену Украјину?

Ово питање активно користе манипулатори у патриотском политичком сегменту, одмах започињу познату песму о “издаји Кремља” и “предаји Новорусије”. Међутим, чак и без провокатора у руском народу долази до чуђења, заснованог на лажном размимоилажењу Новорусије и остатка украјинске земље. Наводно, је л’ ми у Донбасу бранимо Новорусију или јединство украјинског народа?

Међутим одговор је једноставан и очигледан: Донбас се бори за Новорусију и – шире – за проруску Украјину, а у коначном смислу – за Русију и руски свет против агресије Запада. То су само различите фазе истог процеса.

Новорусија, проруска Украјина, Русија и Белорусија, руски свет – велика многоделна бабушка, где су сви елементи – делови једне целине. Ми се боримо за сваки део те целине, не супростављајући их један другом.

Нама није претња Украјина као таква, са територијом и народом, већ Украјина као западни политички пројекат, у ствари Бандерија, са својом нацистичко-олигарском елитом.

Географска Украјина, ослобођена русофобске пропаганде, може и треба да буде део руског света са одређеном фолклорно регионалном посебношћу. Они, који се залажу за присилну денацификацију Украјинаца, у ствари, доприносе још већој “нацификацији” и отуђењу од Русије.

Да, привремено смо изгубили умове тамошњег руског и малоруског становништва. Али стратешки они и даље остају наши. Запад ће се поиграти – искористити их и одбацити, а за руски свет, ове земље ће заувек остати колевка. Зато је немогуће супротставити Новорусију и географску Украјину.

Не постоји ништа чудно, када руско руководство усмерава пажњу час на Новорусију, час на украјински народ – у зависности од потребе. Ово је нормална геополитичка игра: када се, без угрожавања принципа и интереса, користе различите комбинације за њихово остваривање.

У условима, када је Запад искористио марионете за одвајање украјинске земље од Русије, на тај начин како не би био директан учесник фашизације Украјине, већ само “посредник у промени власти”, Русија је такође била приморана да поступа посредно – помажући борбу дела украјинског становништва у Новорусији за своје интересе и принципе. На тај начин се супростављајући бандеријцима-евроинтеграторима који су хтели да самељу Донбас и учине га свесно-украјинским.

Сада, када су Кијев и Запад после вишемесечних борби поломили зубе на војсци Новорусије, када су схватили, да не могу силом сломити Донбас, а одвојити га од себе им је још скупље, Русија присиљава Кијев да призна Донбас за пуноправног субјекта на свеукрајинској територији, а Донбас – да уђе у квази-државну творевину у заједничким границама, али у облику посебног центра моћи.

У ствари Москва и Донбас приморавају Кијев, окупиран бандеровцима и Американцима, да узму у обзир руске интересе. Донбас јер дотиче остатак Украјине и не дозвољва јој да потпуно побегне од Русије. Штавише, угрожава сам политички пројекат “Украјина није Русија”, главни принцип унитарности и саборности свесно-украјинског народа, то јест, принцип да сви грађани Украјине јединствено мрзе Русију и постају нацисти.

Наравно, отворена и израженија борба за руски свет у Украјини пожељнија је од садашњих посредних акција руске државе. И руска застава заједно са заставом Новорусије и симболима проруске Украјине над војском која ослобађа територију до Љвова, била би куд и камо ближа срцу руском народу и патриотама.

То је истина, и могуће је разумети незадовољство тих патриота садашњом стратегијом. Али овде морамо схватити да Русија не може тако отворено деловати, јер још увек није ступила у директан сукоб са САД и НАТО. Штавише, мора да чини све да одложи овај сукоб и подели овај јединствени западни фронт који је Вашингтон формирао. И, судећи по недавним акцијама Француске и Немачке, а да не помињемо Чешку, Грчку, Аустрију, то је постигнуто.

Директна жестока конфронтација са консолидованим Западом у условима када је доларни систем и даље прилично јак, превише је несмотрена и исхитрена. Време ради за Русију.

Али ако је тако, кажу противници, шта је онда са Кримом? Како се он разликује од Донбаса? Да ли је Крим више руски од Донбаса? Наравно да није. Није ствар у степену рускости, то је генерално вештачки питање – поређење вредности Крима и Донбаса. Зар нису Краматорск и Славјанск, Иловајск и Горловка, проливајући крв у борбама против казнене експедиције, показали своју рускост, доказали преданост руском свету боље од било кога другог. Разлика Крима је само у једном – у јединственом географском положају и војном статусу.

Због руске војне базе и обзиром да је полуострво, Крим се могао безбедно одвојити од Украјине, затварајући перископско сужење на северу. Враћање Крима није довело до губитка целе Украјине за Русију. Крим је за бандеровце и онако био као пета нога псу – тешко да се одсече, а ничему не користи.

Али, кључни моменат је било присуство руске базе.

У случају да смо дозволили америчким марионетама да заузму Крим и протерају руску флоту, тада би стратешки за Русију црноморска испостава била изгубљена. После чега би се слободно могло говорити о катастрофалном поразу Русије у Украјини. Али то се није десило управо захваљујући кримској операцији. У томе и лежи “посебност” Крима и геополитичко значење његовог враћања.

Са Донбасом је потпуно другачиjа ситуација – тако безболно и прецизно, као Крим, одвојити га од Кијева било је немогуће. По свим војним сценаријима, ако уводите војску у Донбас, мора се ићи барем до Дњепра: а сваким новим километром ка западу фронт се толико шири и распростире од Црног мора до белоруских шума.

А ако, одмах након Крима, када је био најпогоднији моменат за такву акцију, Кремљ после мерења свих “за” и “против” није пошао овим путем, он је сада још и мање могућ.

Изабран је други пут – Донбас као сидро за прозападну Украјину и тачка окупљања проруске Украјине. Мисија Донбаса је компликована и захтева огроман напор – будући да ће Новорусија, постати пример за Малорусију и модел нове, ослобођене од нациста, Украјине. До тога се може доћи како војим путем, тако и мирним, економским.

За сада, је на снази војна варијанта, коју, на огромну жалост, прате жртве међу цивилним становништвом. За превођење на мирну варијанту потребно је примирје са стварним прекидом ватре, за које се залаже Москва преко минских споразума.

На крају крајева, морамо схватити да реформатирање Украјине зависи од исхода глобалног сукоба између Вашингтона и Москве, САД и Русије, Запада и не-Запада.

Ударна игла Запада је долар и финансијски колонијализам. Ако он пропадне – биће ослобођена Украјина, Сирија, Авганистан итд. Цео свет ће се променити до непрепознатљивости.

*аутор је новинар

http://www.vz.ru/opinions/2015/2/9/728609.html

11.02.2015

Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»

 

Такође проверите

51708bd37f6d8

Продаје се мир

  Пише: Андреј Руриков* Замислите ситуацију: да је у Украјини мир, нико не убија никога, ...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com