Русија може да уједини Кореју путем уније

Kim-Dzong-Un-Vladimir-Putin
Ким Џонг Ун и Владимир Путин, да ли ће доћи до сусрета два лидера? (Фото: фб)

 

Пише: Петар Акопов

Међу гостима на прослави 70. годишњице Победе у Москви ће бити и лидер Северне Кореје Ким Џонг Ун. Ова посета се може без икаквог претеривања назвати историјском – не у смислу односа наших двеју земаља, већ по важности која се у кључним престоницама придаје доласку у Москву најмлађег владара најзатвореније земље на свету. Као и због споразума, који могу бити закључени на састанку у Москви.

Разговари о могућем доласку на прославу годишњице “врховног вође” ДНРК Ким Џонг Уна водили су се већ неколико месеци, али тек у среду Путинов портпарол је потврдио, мада не у потпуности, ову информацију: “Корејска страна је потврдила своје учешће и разматра могућност посете Ким Џонг Уна Русији”. У суштини, то значи да је одлука о посети донета, само је званично саопштење о томе одложено за датум ближи мају (а у Пјонгјангу може бити објављено тек уочи 9. маја).

Онима који нису упућени у корејску тематику тешко је разумети зашто се толико пажње посвећује доласку лидера мале далекоистчне државе – мало ли их стиже у Москву шефова држава и влада, па шта с тим, кад Обама и Меркелова нису међу њима. Вероватно ће рећи обичан читалац жуте штампе, још кад се дода да је та земља веома затворена, а лидер најмлађи у свету, који још увек нигде није путовао, али такву штампу то и интересује, јер продају мистерију и егзотику “гутачима празнине”. Јер, то је онај Ким, који је лично пуцао у ујака из бацача граната и онда њиме нахранио свиње, објавио рат САД, а још је студирао у Швајцарској, и код њега долази да игра бејзбол амерички суперстар.

Наравно, амерички медији и Холивуд доста су урадили како би сатанизовали корејског вођу – довољно је рећи да су у последње две године снимљена два отворено пропагандна филма (“Пад Олимпа” и “Интервју”), у којима се дешава напад на Белу кућу кимовских специјалних служби и у другом покушај ЦИА-е да убије Ким Џонг Уна.

Тиме о Киму намерно стварају слику главног непријатеља САД – уместо убијених Садама Хусеина и Осаме бин Ладена (следећи корак у сукобу са Русијом биће биоскопска сатанизација Путина – кроз годину или две треба очекивати сличну продукцију). Али пажња услед Кимовог доласка није везана с америчком пропагандом, већ са врло специфичним проблемима тренутне геополитичке ситуације, у којој мала ДНРК заузима несразмерно велико место.

Иначе, сама могућност доласка Кима у Москву се већ користи од стране англосаксонаца као један од аргумената који објашњавају зашто у Русију не долазе Обама и Камерон. Рекло би се, и онако је све јасно – САД су објавиле блокаду Русије, земље се налазе у стању економског и хладног рата. Али не, како је недавно написао “Тајмс”, “због позива лидера ДНРК у Москву 2015. године, Кремљ је успео да “осигура” одустајање од посете руској престоници представника других земаља, укључујући САД и Велику Британију”. У прилогу овог листа пише да је Путин позвао све “представнике земаља које су биле део антихитлеровске коалиције,” а Кореја се пре и за време Другог светског рата налазила под влашћу Јапана.

Чињеницу, да су корејски партизани, који су се борили против Јапанаца, и створили севернокорејску државу “Тајмс” једноставно игнорише. Деда Ким Џонг Уна (коме је он изузетно сличан) био је капетан Совјетске армије, и после пораза Јапана и ослобођења Кореје управо је њему Москва и поверила управљања северним делом полуострва (јужни су заузели Американци).

Ким Ил Сунг је још 1945. године награђен орденом Црвене заставе, тако да је позив његовог унука апсолутно логичан како са политичке, тако и са историјске тачке гледишта.

Запад не воли севернокорејски режим? А севернокорејци не воле амерички, али зато Пјонгјанг не спроводи војне вежбе на обалама Флориде сваке године. Затворена земља? Али то је одлука самог народа, отворити или затворити земљу, сматрати себе изабраним и наметати то свима силом оружја и пропаганде или се затворити и живети изоловано под слоганом “не завидим никоме на свету”. Ким не позива САД да се промене – он само инсистира да се уклоне са корејске земље. Што, наравно, предствља нечувено мешање у унутрашње послове “света по америчком”.

9. маја Ким ће бити у Москви, то ће бити његово прво путовање у иностранство откако је дошао на власт. Никавих посебних традиција првих посета иностранству севернокорејци немају – династија влада земљом већ 70 година, и први Ким се вратио у домовину из Совјетског Савеза, где је годину дана касније и обавио своју прву незваничну посету у улози лидера народне Кореје.

Његов син Ким Џонг Ил је наследио власт 1994. године и своју прву посету је обавио у Кини ( 2000. године), а другу, годину дана касније, у Русији.

Након његове смрти у децембру 2011. године, његов син прогласио је трогодишњи период жалости, током којег никакве иностране посете нису спроведене (ово је незванична, али реално постојећа позиција), и сада Ким може да путује где хоће. То јест или у Пекинг или у Москву, јер ниједна друга земља (а ДНРК има добре односе, на пример са Кубом и Ираном) нема толико важан значај за Пјонгјанг као два северна суседа.

Кина и Русија – једини пријатељски суседи Северне Кореје. Јужна Кореја и Јапан с којим се граничи на мору – су непријатељски, јер се на њиховој територији налази америчка војска, а они сами су под америчким утицајем (ни са Сеулом ни са Токиом Пјонгјанг нема чак ни дипломатске односе, иако су 2000. године Ким Џонг Ила посетили и јапански премијер и председник Јужне Кореје).

Сам Пјонгјанг није ни под чијим утицајем – династија Ким је створила потпуно затворен и независан од било кога режим. Ниједна земља на свету не може се поредити са њима у томе, и, како је показало искуство, нема притиска, санкција, економских проблема који су у стању да промене позицију Пјонгјанга.

Кина је најважнији економски партнер Северне Кореје (на Кину отпада 90% спољнотрговинског промета), али могућност да утичу на политику Северне Кореје Кинези немају. Не само због тога што је на Корејце у принципу немогуће утицати, већ и због специјалне будности Корејаца према Пекингу.

Историја односа између две земље датира неколико хиљада година, а велики део тог времена, Кореја се налазила у вазалној зависности од Кине (ако није била и део Кине). Крајем XIX века Кинези су изгубили рат за Кореју од Јапана који је покушао да лиши Корејце не само државе већ и националног идентитета.

Наравно, за разлику од Јапанаца, Кинези су за Корејце браћа по оружју (они су повратили Северну Кореју у америчком рату 1950-1953 године), и главни економски партнер, и добар сусед, али да диктира Пекинг Пјонгјангу не може ништа.

И управо због великог стратешког значаја Кореје за Кину, Северна Кореја је постала једна од кључних тачака светске политике. Такозвани “корејски проблем”, корејски нуклеарни програм, који се појављује у свим листама главних глобалних изазова Запада већ две деценије – није ништа друго него жеља да се само постојање ДНРК користи за начин обуздавања Кине – кроз константно уношење напетости на Далеки Исток.

Нема никаквог проблема корејске нуклеарне бомбе – постоји проблем америчких трупа у Јужној Кореји (а такође и у Јапану), који Пјонгјанг сматра као сталну претњу по безбедност у ДНРК. Изговори Американаца – Северна Кореја је агресивна држава, и зато ми морамо бранити мир на полуострву – никога не могу преварити. Ни Корејце, ни Кинезе, ни Русе.

Али док је био жив СССР, владари из династије Ким су схватали да никаквог напада на Север, у принципу, не може бити, – Северна Кореја није била укључена у Варшавски пакт, али је била део социјалистичке заједнице, и у складу с тим су је повезали уговори о пријатељству и узајамној помоћи са Кином и Совјетским Савезом.

Распад Совјетског Савеза и у исто време успостављање односа Кине и Јужне Кореје је приморало Пјонгјанг да се озбиљно позабави сопственом безбедности – да развије нуклеарно оружје и средства за његову доставу. Као резултат тога, Северна Кореја је ушла у клуб нуклеарних и космичких сила. Наравно, ни Пекингу ни Москви није одговарало то што је њихов сусед наоружан нуклеарним бомбама, али они разумеју разлоге који су их натерали на то.

Пјонгјанг не жели да дозволи Американцима могућност да претворе Кореју у Авганистан или Ирак – и не жели да се нада, да их САД никада неће напасти, јер ће то Кина разумети као агресију на себе. Пјонгјанг не жели да судбина његове земље зависи од спољних сила, чак ни и од таквих потпуно пријатељских, каква је Кина.

Чињеница да се о корејском проблему разговара већ дуги низ година у шестостраним преговорима (Русија, Кина, две Кореје, Јапана и САД), не доприноси решењу, јер САД одбија да гарантује безбедност ДНРК. Они чак годишње врше заједничке војне вежбе с јужнокорејском војском (што у Пјонгјангу схватају као пробу инвазије) и не отказују их, иако их на то позива Ким Џонг Ун, говорећи о могућности суспендовања нових тестова нуклеарног оружја (што би био помак у шестостраним разговорима).

Позиција САД је јасна – њима не треба решење проблема, напротив, они специјално провоцирају Пјонгјанг, како би сачували своје присуство у Јужној Кореји и могућност да увек буду на вратима Кине. Конфронтација САД и Кине у тихоокеанском региону – кључно је питање наредне деценије, а подељена Кореја, где се у једном делу налази америчка војска – то је поклон за англосаксонске геополитичаре.

Кина је такође заинтересована да користити фактор ДНРК за притисак на САД, али при том она схвата, да је могуће протерати Американце из Јужне Кореје само у случају поновног уједињења, где се као главна препрека (озбиљнија, чак и од тешке економске сарадње два дела полуострва) појављује међусобно неповерење јужњака и северњака и присуство америчких трупа. То је зачарани круг из којег би се могао покушати наћи излаз, помогагањем економског развоја Северне Кореје, која се никада није опоравила од ударца нанесеног почетком 90-их, са нестанком социјалистичких земаља и трговине са СССР.

Кина jе покушала да подстакне економске реформе у Северној Кореји, и Ким Џонг Ил је чак почео да креира експериментална заједничка улагања, како би новац могли да инвестирају и јужнокорејски привредници. Међутим, озбиљан развој није достигнут, а односи са Кином су били подвргнути преиспитивању, након што је крајем 2013. године погубљен ујак Ким Џонг Уна, Јанг Сунг-Таек, који је био одговоран између осталог за економске везе са Кином. Земљи су и даље потребне стране инвестиције, али Пјонгјанг жели да их привуче тако, да не зависе од једног извора и да не изазивају неконтролисане процесе у затвореном и сиромашном корејском друштву.

Шта у овој ситуацији чини Русија? Наш утицај на Кореју заснива се како на историјским факторима (од рата са Јапаном 1905. године – формално његов узрок била је Кореја – до ослобођења 1945. године), тако и на данашњим прорачунима. Пјонгјанг је током прошле године отворено показивао своју заинтересованост за приближавање Москви – од почетка олимпијаде у Сочију у Русији је боравило неколико високих корејских руководилаца, и до краја је регулисано питање дуга Северне Кореје (ми смо отписали 10 од 11 милијарди).

Након почетка глобалног сукоба са САД, Русија више нема интереса чак ни да се претвара, да игра са Вашингтоном игру, “ми притискамо Пјонгјанг по питању бомбе, а ви нам излазите у сусрет у другим регионима”, због тога корејску политику можемо поистоветити у потпуности са нашим националним интересима. Русији, као и Кини, непходно је да избаце САД из Јужне Кореје, то јест са наших граница, дакле, потребна нам је уједињена Кореја. Односно, кретање у том правцу – почевши од реалних преговора између Севера и Југа о економској сарадњи. У последње време, и Пјонгјанг и Сеул предузимају озбиљне кораке ка успостављању дијалога – крајем прошле године на Југ је допутовала делегација предвођена са три блиска сарадника Ким Џонг Уна.

Ако председница Јужне Кореје прихвати позив за параду 9. маја у Москви, тада би Русија могла бити место одржавања првог међукорејског сусрета лидера у последњих осам година (пре овога, Кимов отац је имао два састанка са председницима Јужне Кореје у Пјонгјангу – 2000. и 2007. године). Као минимум, Ким и Парк Геун Хје би се могли упознати у кулоарима на пријему у Великом Кремљском дворцу, што би само по себи био велики напредак. С обзиром да у Сеулу говоре да Парк није одредила свој распоред за мај – можете замислити колики притисак врши Вашингтон на Јужну Кореју како би спречио пут председнце у Москву. И то, не толико због жеље да одржи “блокаду Русије” (Јужна Кореја се није придружила западним санкцијама), колико због неспремности да чак допусте могућност међукорејског измиривања уз посредовање Русије.

Ако се Парк упркос томе усуди да дође у Москву, сасвим је могућ трилатерални састанак (Путин, Парк и Ким), или чак састанак четири стране (укључујући и председника Кине Си Ђинпинга, што би била најидеалнија опција). Узгред, када пре годину дана Парк није дошла на отварање Олимпијских игара у Сочију (где је Северну Кореју заступао други по важности човек – формални шеф државе Ким Ионг-Нам), корејска штампа ју је критиковала због тога, истичући да је низак ниво јужнокорејске делегације био погрешан, посебно због чињенице да је њихова земља домаћин следећих зимских Игара.

За Русију зближавање двеју Кореја представља не само геополитичку, него и врло специфичну економску корист, јер би то омогућило изградњу гасовода и пруге од Приморја до Јужне Кореје. На тај начин, неће се једноставно повезати два одвојена дела полуострва, већ ће се створити транспортни и енергетски коридор од Европе до Азије. Русија ће добити могућност да продаје Јужној Кореји и Јапану енергоресурсе, роба из Русије и Европе ће бити достављана директно у јужнокорејске луке. То ће бити важан корак у повратку Русије на Исток и имаће велики утицај на развој нашег Далеког Истока.

Споразум са Северном Корејом о реконструкцији њене железничке мреже већ постоји – у замену за инвестиције Пјонгјанг је спреман да пружи Русији приступ неистраженим, али богатим севернокорејским минералним ресурсима. Наравно, потребно је пуно улагања – до 25 милијарди долара само за саобраћајну инфраструктуру, али тај новац би се могао наћи у Русији као и у Кини и Јужној Кореји. Средства, у овом случају углавном не представљају главни проблем – најважније је, да у преговорима о инфраструктурним пројектима као путу за интеграцију Кореје дође до политичког договора четири земље: Две Кореје, Русије и Кине.

Управо зато толико пажње привлачи посета Ким Џонг Уна Москви – млади маршал може ући у историју не само свог народа.

http://vz.ru/politics/2015/1/29/726743.html

30.01.2015

Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»

 

Такође проверите

51708bd37f6d8

Продаје се мир

  Пише: Андреј Руриков* Замислите ситуацију: да је у Украјини мир, нико не убија никога, ...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com