Зашто Путин позива Порошенка да обустави рат?

Putin-Poroshenko
Државник и “председник” – Владимир Путин и Петро Порошенко (Фото: Dieter Nagl /AFP /Getty Images)

 

Текст: Петар Акопов

Рат у Украјини се наставља – и ускоро ће постати јасно, којим темпом ће се одвијати нова фаза грађанског рата у овом западном делу руског света. Преговори заказани за среду у Берлину министара иностраних послова Русије, Украјине, Немачке и Француске неће моћи да зауставе рат – сада све зависи само од тога, схватају ли у Кијеву, пред какви избором се они налазе.

Пре шест дана, у чланку “ПОЧЕЛО ОДБРОЈАВАЊЕ ДО ПОЧЕТКА ДРУГОГ УКРАЈИНСКОГ РАТА” ми смо упозорили, да сама логика догађаја указује на кретање Украјине ка обнављању потпуних борбених дејстава.

Нажалост, тако се и десило – тенковске битке, гранатирања и бомбардовања постали су у последњим данима уобичајен призор на различитим деловима фронта. Пре пет дана, у четвртак вече, Владимир Путин је покушао да заустави ескалацију рата пославши писмо Петру Порошенку са предлогом да заустави гранатирање и повуче тешку артиљерију са линије сукоба и то конкретним временским распоредом повлачења – Москва је обећала да ће убедити добровољце да пристану на ову опцију зарад очувања живота цивила.

Одговор Кијева није био телефонски позив Кремљу или писмо Путину – већ је урајинска војска покушала да поврати коначно изгубљени Доњецки аеродром и прешла на масовно гранатирање градова. У недељу Порошенко је најавио своју намеру да поврати Донбас, “оживети у Донбасу украјинство”.

Иако је Порошенко истовремено најавио спремност да одржи састанак “нормандијске четворке” на било ком нивоу – било министара спољних послова, било шефова држава – јасно је, да су дела важнија од било којих речи.

Као главнокомандујући украјинске војске Порошенко наређује бомбардовање украјинских градова, а као председник он говори о својој посвећености мировном процесу и преговорима. Ни Москва, ни Доњецк са Луганском не верују ни једној мирољубивој речи председника, док их акције главнокомандујућег не убеде у супротно. Касно увече, 20. јануара створила се ситуација, у којој наставак рата практично у потпуности зависи од једног човека – Петра Порошенка.

Да би зауставио борбе, њему је довољно да нареди прекид ватре ВСУ и повлачење тешке артиљерије – и онда нема сумње да ће Кремљ одржати реч и убедити Новорусију да одустане од борбених дејстава и планова за контраофанзиву. За сада ће такво наређење Порошенка бити довољно, али нико не може да каже, шта ће бити за дан или два.

Сваким даном настављени рат повећава своју инерцију – и врло је вероватно да ако се Порошенко сагласи са Путиновим предлогом, на пример, у петак, то већ неће имати никакав значај.

Избор који има Петар Порошенко је врло једноставан: прекид ватре сада, дајући на тај начин прилику да се ситуација врати у примирје, крхко али ипак примирје, или дозволити да се ствари развијају искључиво по војном кључу. Наравно, одлучивши се на наставак непријатељстава, Порошенко је схватио, да она неће бити успешна за њега (у противном случају било би бескорисно говорити о његовој урачунљивости), али тешко да је могао очекивати тако брз развој догађаја.

Огромни губици ВСУ – само је благо таласање воде у односу на ураган, која се надвија над украјинском војском (и самим тим, и над власт Порошенка). Ако фронт почне да се распада, а киборзи се претворе у духове, тада ће се у Кијеву председнички буздован у рукама Порошенка врло брзо претворити у тикву. И не мора се више ићи ни у Астану, ни у Брисел – нови гетмани ће водити процес распада украјинске државности.

Али ако Порошенко не разуме претњу – не само за Украјину, него и за себе лично – зашто онда Москва треба да му помогне, питају трубадури тенковског похода на Кијев. Пусти ти га да и даље напада Донбас, не наводити га ка миру и свакако не давати му мировне предлоге у ситуацији када се развија нова фаза рата, и наступања на Харков, Одесу, Кијев. Русија се поново позива да пошаље војску, или барем као минимум да не омета војску Новорусије, оптужујући све противнике ове “операције” у најмањем за националну издају.

Међутим, Русији је потребан мир у Новорусији из више разлога, и ниједан од њих нема никакве везе са занемаривањем националних интереса.

Најмањи могући услов за излазак из садашње фазе рата – није само престанак борбених дејстава, већ почетак директних разговора Кијева и Доњецка. Никакви други услови једноставно неће бити прихваћени од Новорусије – или ће се с њом преговарати директно, разговори у једнаким условима, као једна страна конфликта са другом, или, произилази из ове чињенице, никаквог прекида ватре неће бити (чак и ако буде примирја).

То јест, размишљају о томе, како одгурнути непријатеља што даље од Доњецка и Луганска – и делују у том правцу. На тај начин, крај непријатељстава на самом почетку “другог украјинског” као резултат сагласности Кијева за почетак директних преговора – једина је валидна опција за Новорусију за миран излаз из тренутне фазе рата. И, наравно, победнички, јер се тиме ломе сви покушаји САД и саме кијевске власти да грађански рат промовишу у патриотски: уместо гласних изјава о намерама да се све реши у преговорима са Русијом (која би требало да, по замислима англосаксонских стратега и кијевских извођача, изгледа као земља-агресор како у очима украјинског тако и западног друштва) почињу праве преговоре у унутарукрајинском формату.

И овде савршено није битно, сматрате ли ви, да ли је Украјина већ умрла или још није, залажете ли се за њену целовитост или поделу, обнову, атлантизацију или враћање у руски свет – важно је да ће украјинске власти бити приморане да признају рат у Новорусији, за оно што и јесте у ствари, за грађански рат у својој земљи (као што је за нас то рат у западном делу руског света). Већ сама ова чињеница ће бити снажан ударац не само на кијевску пропаганду, већ и на саме темеље ове вештачке, пропале државе. Ако признају грађански рат – то значи, да би га зауставили, морамо почети разговаре са незадовољнима као себи једнакима, и морамо покушати преговарати о миру. По коју цену? Преуређење Украјине или њена подела – у ствари то је мање важно. Сам почетак преговора ће имати важнији значај.

Главна ствар – признавање унутрашњих узрока сукоба ће уништити сву патетичну антируску пропаганду Кијева и његову ефикасност на унутарукрајинском нивоу (и ускратити Западу прилику да се претвара да не разуме шта се заиста дешава у Украјини), и према томе, нанети огромну штету легитимитету кијевске власти. То јест, за приближавање пораза Порошенка и Јацењука, директни разговори Кијева с Доњецком ће учинити више него заузимање Мариупоља или чак од остваривања пуне контроле над целим простором бивших региона Доњецка и Луганска.

А ако се испостави, да Порошенко сада није спреман за такве преговоре, ипак ће касније морати да дође на њих, само овај путза Кијев у много горој војној ситуацији.

Све би требало да иде својим природним током – чак и за време рата. Посебно када није реч о класичном, већ о заиста хибридном рату, са којим имамо посла у Украјини. Где постоји истовремено и грађански рат у овом фрагменту СССР-а, који је изазван геополитичким операцијама САД против Русије, чији је дериват и економски рат између Запада и Русије, као и борба између САД и Русије за Украјину, и покушај САД да изгради зид између Русије и Европе.

Пред Русијом стоје велики, али јасни циљеви: не допустити одвлачење Украјине на Запад, наставити интеграцију постсовјетског простора, сачувати нормалне и корисне односе са Европом, лишити САД функције светског хегемона у процесу реструктурирања глобалне архитектуре.

Сви ови циљеви су повезани међу собом, и неопходно је пронаћи прави пут за њихово постепено остваривање, без журбе и без одлагања. Антируска власт у Украјини неће се променити као резултат битке за Кијев, већ под притиском већ текућих процеса, које ни она ни Запад нису у стању да измене. Новорусија ће, наравно, озбиљно убрзати овај процес, али не само војним методама.

Свима у руском свету је потребан Кијев, али ако постоји шанса да антируска власт у њему падне без да се грађански рат прошири на целу територију Украјине, можда треба од њега одустати? Ипак је то наш народ, наша земља.

Управо зато сада не може бити никаквог кретања на Кијев новорусијске војске, али може да буде рата, током којег ће Новорусија изаћи на своје минималне границе, узимањем Луганске и Доњецке области. Чини се да ово хоће и Петар Порошенко.

21.01.2015

Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»

 

Такође проверите

51708bd37f6d8

Продаје се мир

  Пише: Андреј Руриков* Замислите ситуацију: да је у Украјини мир, нико не убија никога, ...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com