Колаборационизам за почетнике

files.php
И Гестапо је учествовао у његовом постављању за председника владе окупиране Србије у Другом светском рату. Официр немачког Вермахта поред генерала Недића (Фото: фб)

 

Пише: Милан Миленковић

milan-milenković01_mala_300pxКажу психолози да су, за формирање карактера и личности, изузетно важни хероји које дете одабере и чије вредности следи.

Ако је то тачно, а прилично је очигледно да је смисаоно, онда је, у српском народу, дошло до смене хероја и до препакивања њиховог значаја.

За моју генерацију, бар за већи њен део, хероји су били Лазар, Обилић, Марко Краљевић, Синђелић, Хајдук-Вељко, Драгутин Гавриловић, па и Сава Ковачевић, борци са Кадињаче и остали јунаци, који нису жалили да погину за слободу отаџбине. У ове хероје, убрајам и оне активне четнике из 2. Светског рата, поглавито оне из Босне и Црне горе, који нису чували жене, него су се борили против усташа и осталих зликоваца. Судбина им није била наклоњена, али никакве сумње нема да су се за слободу борили, а нису је чекали од другога.

Како је српско друштво “грађанизовано”, тако су у први план доспеле неке друге вредности и појавили су се нови хероји. Најстарији херој нове генерације Срба, посебно оних који себе зову десничарима, јесте Стефан Немања, али не онај који ратује и шири границе Рашке, него онај Немања који, са канапчетом око врата, клечи испред Манојла Комнена и моли га за милост.

Плиткомислећи новосрби никада не виде Милоша Обреновића на Љубићу, како се коље с Турцима, али га итекако виде како љуби руку Сулејман-паши Скопљаку.

Љотић и Недић су, у свести модерних Србаља, потпуно потиснули и Тита, и Дражу. Ко год је клекао, ко год је туђинску чизму љубио, може да рачуна на љубав и заштиту савремених српских десничара.

Дух колаборације и савијања кичме, сасвим је потиснуо дух побуне и борбу за слободу.

“Бежанова мајка никад није заплакала”, “Покорну главу сабља не сече” и остале сличне пословице, постале су кредо савремених Срба, којима је све више од чачкалице у руци, позив на клање и неравноправну борбу између нас и окупатора.

Хероји наше деснице

Шема мишљења је веома упрошћена: ЕУ и НАТО су далеко јачи, отворена борба је изгубљена за нас, зато треба водити недићевску и љотићевску политику, бити, дакле, мудар и сачекати да те Руси ослободе.

Све би то и имало неког смисла, истина смисла који је лишен сваког морала, када бисмо могли да поверујемо да су наши десничарски провинцијски вуковци способни да седну преко пута намазаних и превејаних НАТО и ЕУ кадрова и шпијуна и да их још и превеслају. До сад се дешавало само обрнуто: мајстори са Запада су редовно превеславали наше политичке генијалце, од Вука Драшковића и Чеде Јовановића, до ових последњих, попут Николића, Вучића и Дачића.

Тешко нама, дакле, са оваквом памећу, која верује да ће оно, што је пролазило као фора у сопственој партији, да прође и код Девенпорта, Кирбија и сличних типова, који нису имали срећу да седе по кафаницама у Пироту, или Бајиној Башти и нису слушали како у њима бриљирају наши политички генији. Пашић их није надмудрио, а Пашић је лисица био, али хоће ови мајстори, којима се памет заврти од две љуте и од дуванског дима и који никад мамин оброк прескочили нису. Хероји мамине кутлаче и татине комунистичке биографије.

Хероји наше деснице су колаборационисти и политички маргиналци, попут Љотића и Недића, а фасцинација колаборационистичком политиком више је последица недостатком такта у крви модерних десничара, него што је последица успешне политике оне двојице.

Морала је да дође једна бескрвна, млитава генерација српских политичара, па да се, кроз њих, оживи дух колаборације, који је био мртав још 1946-те. Идеолошка потка такве политике је сасвим танка: повратак на идиличну Србију, с почетка 20. века, бајке о српском домаћину и малом предузетнику, који добијају привредни рат против крупног домаћег и страног капитала, вођени сигурном руком и духовношћу наше мајке цркве. Идеологија у стрипу, једном речју. Да су, неким чудом, победили, Мирко и Славко би били српски домаћин и његов парох.

У политичкој пракси, колаборација, којој се данас тако здушно диве српски десничари, била је потучена до ногу. Обојица протагониста наше колаборације су збрисала кад је загустило да, кобајаги, организују отпор против нове власти, али из Аустрије. Нису успели да га организују док су у Београду били, а из Аустрије би, у то не треба сумњати, успели. То само показује колико су били далеко чак и од прагматичног доживљаја политике. Да Милош Обреновић није повео устанак из Такова, из Беча га, вала, никад повео не би.

Биолошко-социјална димензија колаборације

Дух колаборације има своју биолошко-социјалну димензију и потребно је само мало прочепркати по биографијама заговорника тог духа и пробити се кроз шуму празних парола, па да се тај дух разоткрије. Танак људски материјал, који се није калио, него се школовао, није способан за истински отпор окупацији, јер тај отпор претпоставља жртве, па се радије опредељује за “политичку мудрост”, која ће рећи да се треба притајити, док олуја не прође. Кад дођу Руси, као 1944-те, ми ћемо показати зубе, а дотле се морају чувати главе.

Savo_Kovačević
Од радника, Народног хероја Саве Ковачевића… (Фото: фб)

Парадокс је у овоме: док смо имали главе које вреди чувати, давали смо их за слободу; данас чувамо главе, а немамо рашта, нису вредне чувања. Чак и када би узели здраво за готово да ће Руси сигурно доћи да нас ослободе (а ни назнака нема да ће се тако нешто догодити), уопште се не види зашто би они на истакнуте положаје поставили баш оне који заговарају одустајање од отпора? То би било равно чуду, које би се, рецимо, могло догодити 1944-те: да Руси уђу у Србију и на место председника српске владе поставе Недића, а за министра унутрашњих послова – Љотића.

...до генерала Милана Недића. Један од најодликованијих српских официра у Првом светском рату али и председник квислиншке марионетске владе у Србији за време окупације од стране нацистичке Немачке у Другом светском рату. (Фото: фб)
…до генерала Милана Недића. Један од најодликованијих српских официра у Првом светском рату али и председник квислиншке марионетске владе у Србији за време окупације од стране нацистичке Немачке у Другом светском рату. (Фото: фб)

Јад колаборације

Сав јад колаборације није само у томе што толерише окупацију, већ и у томе што активно ради против отпора. Није довољно (никад није ни било) само климати главом и у дупе љубити окупатора, већ се морају хапсити и малтретирати они који на срамни пољубац не пристају.

Тек ту и тек тако, колаборација добија свој малигни карактер.

Неки дан ми је, током емисије, пријатељ поставио питање: шта мислим, како би се провели Недић и Љотић да је Дража победио? У одговору на ово питање се сумира сва беда колаборационизма: Дража би их, бар тако претпостављам, обесио о прву грану. Ако негде постоји комунистичка подвала, онда је она скривена у изједначавању Драже, Недића и Љотића, односно у причи да су сва тројица била на истој страни. То је веома далеко од истине и могло би се рећи, не у свим, али у многим елементима, да су партизани и четници били далеко сличнији једни другима, него Недићу и Љотићу. Дражина рехабилитација је праведна и историјски оправдана, јер је рехабилитован отпор окупатору, док је рехабилитација Недића само рехабилитација колаборационизма и ништа више.

У последњих неколико дана сам чуо неку, мени веома чудну теорију, да Недића треба рехабилитовати да би се направила разлика између њега и Павелића. Прво: уопште ми није јасно како се Павелић уплео у српско-српске ствари (осим ако и сам није Србин пореклом)? То ми личи на мућење воде, односно тражење оправдања за рехабилитацију колаборационизма у прагматској сфери. Друго: рехабилитацијом Недића ће се пре дати резон Хрватима да рехабилитују Павелића, него што ће се то спречити. Признајем да ми домет овакве аргументације није јасан.

Бајке о Недићу

Оне бајке о Недићу, које су ових дана опет оживеле, да је, ето, спасао многе српске главе, да није слао војску на Русију, да је спасавао српску економију и слично су крајње плитке и на ивици пиљарског доживљаја политике. Многе српске главе је спасао, а многе и није, него их је, у низу логора по Србији, предавао окупатору. Само на Бањици је стрељано 20.000 људи, а логора је било још много по Србији (јуче сазнадох да је и у Бору један био). Уосталом, ако неко мисли да је он све српске (и словеначке) избеглице примио мимо воље Немаца, без дозволе, тај ништа не зна ни о том рату, ни о Немцима. Исто важи и за слање трупа на Источни фронт: сумњам да би се Недић одупро, да су то Немци заиста тражили. Уосталом, шта би се десило да је Немцима рекао “не”? Они би одговорили: “У реду, Мићо, кад ти кажеш, ми одустајемо од захтева”.

На крају: ако су “приче партизанке” биле смешне, а добрим делом јесу (јер у њима Немци на метак налећу сами, не мораш да их ловиш), приче “антипартизанке” су то још више. Нама, данас, и није стало до чињеница, него до своје истине, макар морали да је сасвим ослободимо од сваке чињенице и логике, а најпре од морала јер, ма шта вам причали, дух колаборационизма никакве везе нема са моралом и љубављу према народу.

Он је увек, и онда и данас, аморалан, изван наше традиције и вредносних норми српског друштва. Не значи, наравно, да повијање шије није, кроз историју, некада и помогло, али никако није нешто што треба славити и новим генерацијама преносити као вредност.

Исто тако, одбијам да је српска историја посед данашње деснице у Србији да су њене истине једине истине нашег рода. Оне нису мање идеологизоване од комунистичких, већ су само њихово обрнуто лице, без и једног новог квалитета.

 

Такође проверите

ferhadija

ПАРЧЕ СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ

Почиње седмица по Ђурђевдану, отвори се Ферхадија у тоновима суживота и лијепе будућности. Међутим из ...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com