СВЕ СЕ ВОЗИ, АЛИ САМО СЕ „ФИЋА“ – ВОЛИ!!!

slika-ZASTAVA-750-FICA-6297x640
Зезању никад краја – КФОР Фића!!! (Фото: фб)

 

Пише: Златко Богатиновски

Двадесет шестог септембра ове године у Београду, на платоу испред Музеја историје Југославије, је одржан четврти скуп „Застава 750“ под слоганом „У друштву са Фићом“, у организацији Музеја историје Југославије и Удружења историчара аутомобилизма из Београда.

Учесници скупа, њих око 80, су своје Фиће довозили из читаве Југославије – Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније и разних градова Србије. Било је и Фића који су стигли из Немачке, Швајцарске и Пољске.

40 (1280x960)

Шездесетогодишњи Миле Мицковски је Фићом допутовао из Македоније, из Ђевђелије, прешавши скоро 600 километара. Фићу је купио 1974. године и прешао са њим преко 100.000 километара, без икаквог квара!!! Фића је у Македонији исто као и у Србији, маскота аутомобилистима.

Пољак Павел Тарашкијевич је превалио 1.500 километара. Каже да му није било тешко да путује чак два дана до Београда, јер га је у Главном граду Југославије и Србије чекала добра атмосфера и супер дружење. Вели да у Пољској људи воле “фићу” јер их подсећа на лепа стара времена. Такође и да нема пара за које би га продао.

Фића је толико чудо, да је због њега овај Пољак научио и српски. Читав дан је певушио незваничну химну овог скупа, песму „Флојд“ из легендарног филма Горана Марковића из 1979. године „Национална класа“.

Посетиоци ове необичне „Фићолијаде“ су знатижељно рагледали аутомобиле, сликали се с дотераним “фићама”, учествовали у дефилеу, власници су размењивали искуства и савете. И посетиоци и излагачи на скупу су јединствено поручили свима – да је “фића” више од обичног аутомобила, и да је он, у ствари као својеврсни национални аутомобил – симбол југословенства.

“Застава 750” позната као Фића, Фићо и Фићко, је југословенски путнички аутомобил који се производио у Заводу „Црвена застава“ у Крагујевцу по лиценци италијанског “Фијата”.

Први Фића је произведен у „Црвеној Застави“ 18.10.1955. године, када је сваки ауто, а поготово наш „Застава 750“, био више од атракције и чуда у читавој Југославији.

Avtoštoparji_v_Mariboru_1961_(3)
Камион, трактор, бицикл и – Фића. Знак социјалног статуса и 1961. године у Југославији, када је имати ауто била заиста реткост. У поздини, иза Фиће, саобраћајни милиционер на мотору контролише саобраћај (Фото: фб)

Последњи Фића је произведен новембра 1985. године. Тада је Фића коштао читавих 3,5 милиона југословенских динара.

Укупно је, за тих 30 године произведено скоро МИЛИОН ФИЋА – 923.487 аутомобила!!! Овај мали путнички аутомобил је незванично проглашен за „националну класу“.

pandurski_fica

Са Фићом се возило по градовима и селима Југославије, ишло се на летовања и зимовања, возиле се прве љубави, фамилија, деца, пријатељи, пословни партнери, милиција…ауто за све. Чак се и поправљали – зуби!

50 (1280x960)

Фића је стекао велики број поштовалаца и изван граница Југославије. Продаван је чак и у Немачкој!

Neckargemünd_-_Zastava_750-027
Чудо невиђено! Продаја “Заставе 750” у Немачкој. (Фото: фб)

Како је Фића настао?

Почетком 50-их година 20. века у Југославији се почело размишљати о производњи путничких аутомобила. Да би фабрика била рентабилна, требало је да произведе и прода 10.000 аутомобила годишње. Како је у то време у Југославији стандард био низак, а куповна моћ становништва мала, поставило се и питање оправданости читаве инвестиције, а и избора модела.

Године 1955. на место директора Завода „Црвена Застава“ постављен је машински инжењер Првослав Раковић (1914 – 2003), који је, када је у једној посети фабрици аутомобила у Италији видео Фијат 600, помислио да би то био најбољи ауто за „широке народне масе“ у Југославији.

По повратку у Југославију, Раковић државном врху представља амбициозан план „националног возила“, који је подразумевао серијску производњу модела путничког возила за радничку и сељачку класу, изградњу нове хале за монтажу возила, производњу делова за аутомобил, као и обуку инжињера и радника за рад у аутомобилској индустрији.

Државни врх је на крају одобрио Раковићев план. Раковић је за свог главног сарадника поставио машинског инжињера Стевана Шујицу, који је стекао велико искуство радећи у фабрици аутомобилских мотора и камиона „ИМАД“ (ИМР) на серијској производњи камиона Прага РН.

Године 1955. је започела монтажа прве серије од 1000 аутомобила годишње, што је био Заставин максимални производни капацитет (у Фијату се производило 1000 аутомобила дневно). Током 1955. Застава је произвела 1.044 возила, а три године касније 3.596.

Крајем 1958. започела је изградња фабрике капацитета 82.000 возила годишње. Шестог јула 1962. године, нову фабричку халу је отворио тадашњи потпредседник Савезног извршног већа, народни херој, Александар Ранковић. Прва фаза изградње фабрике коштала је 30 милиона долара и финансирана на основу уговора о кредиту између Заставе и Фијата, док је друга фаза финансирана из кредита Међународне банке за обнову и развој као и из средстава домаћих предузећа која су била заинтересована за производњу делова, окупљених око Инвестиционе банке.

Након изградње нове фабрике аутомобила „Застава“, у том периоду изграђено је око 200 пратећих фабрика у свим републикама тадашње Југославије.

У почетку су се возила у Застави само монтирала, да би се постепено почело и са производњом делова.

Застава је 1960. у своју понуду уврстила и Фијат 600Д са мотором од 767 cm³ и снаге 18 kW који је назван „Застава 750“. Максимална брзина возила била је 110 км/ч.

Ауто је био тежак 585 кг, лаган за вожњу, а уз малу потрошњу горива и допадљиву каросерију с великим стакленим површинама (накнадно додатим чувеним „лептир“ стаклима на предњим вратима), како је Фијат 600 врло брзо постао популаран у Италији па и у Европи, тако је и „Застава 750“ постала популарна у Југославији.

Године 1970. Фијат је, након 15 година, прекинуо производњу модела 600 и 600Д, док је у Застави производња ових модела настављена, уз извесна побољшања дизајна.

У тадашњој Југославији, захваљујући повећаној продаји Заставиних аутомобила, изграђен је и први прави ауто-пут на Балкану (од Београда до Ниша), са по две саобраћајне траке и једном зауставном траком у сваком смеру.

Последњи произведени аутомобил био је модел „З-750 ЛЕ“ који се чува у Музеју „Застава“ у Крагујевцу.

Након престанка производње и монтаже „Заставе 750“ 1985. године, турској фабрици „Тофаш“ је продата лиценца популарног Фиће, иако је било, у то време, пуно коментара да производња треба и може да се настави, да се ауто модернизује, „рестајлира“, међутим, најлакше је било одлучити да се престане са даљом производњом.

Кад нису хтели Југословени, Турци су те моделе производили још читаву деценију, скоро до краја деведесетих година 20. века.

60 година у друштву са Фићом, плакат за изложбу на отвореном, на платоу Музеја историје Југославије
60 година у друштву са Фићом, плакат за изложбу на отвореном, на платоу Музеја историје Југославије

 

 

Такође проверите

20151112_200403

НИКО НЕ ЗНА ШТА ЈЕ РАТ, АКО У ЊЕМУ НЕМА СИНА!

Пише: Екипа РОНИНА У Београду је 12.11.2015. у прелепом новом здању Југословенске кинотеке, у Узун ...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com