Књига Проф. др Слободана Антонића „Моћ и сексуалност: социологија геј покрета“

Пише: Златко Богатиновски

У Србији се дешавају доиста необичне и невероватне ствари. Свакојаке на свим пољима, па и на научном. То што никад било није – сад је. А и обрнуто.

Елем, да ће универзитетском професору, и то са пирамидално најважнијег и највреднијег, са Филозофског факултета, најјачег Универзитета у Србији, београдског, требати академска храброст да искаже и напише своје научно и стручно виђење неког проблема или појаве у друштву, говори о суноврату слободе мисли, али и говора, па и делања.

Србија почиње да личи на јефтину кубистичку и то недовршену слику коју свако може да тумачи како хоће а неки и како неће. Срећом, има још оних који неће како други хоће. Неће вредни како невредни хоће. Неће зналци како незналице „мисле“ да треба. Неће учени онако како неуки или приучени хоће.

И хоће они што знају да то поделе са онима које знање интересује, још увек.

Том идејом се у малој сали Дома културе Студентски град, ономад, по други пут у Србији, представљала књига професора Филозофског факултета у Београду др Слободана Антонића „Моћ и сексуалност: социологија геј покрета“, својеврсни водич за разумевање саме теме и њеног значаја за друштвени и политички живот савремене Србије.

Било је, морам да признам, помало обесхрабрујуће бити на овом културном догађају. Мало људи у „малој“ сали, а најмање оних и вероватно најважнијих – студената. У суседној просторији, у кафићу је било занимљивије и сигурно опуштеније, као и увек ваљда, уз пиће него уз књигу.

Како год, књига би ту, пред нама присутнима, аутор као и посебан гост Антонићев, професор емеритус др Владимир Конечни са  Калифорнијског универзитета из Сан Дијега, САД.

О књизи нећу ништа писати, јер је једноставно – треба прочитати. И то обавезно. Толико је важна и вредна, као и већ спомињана академска храброст Антонићева да је напише и објави.

Толико је важан и пратеће вредан и есеј о књизи професора Конечног, који РОНИН објављује у целости на наш предлог а уз сагласје оба цењена професора.

Да ситуација у Србији није више уопште наивна, кад је ова тема у питању говоре и две негативне „анегдоте“ које је изнео професор Антонић.

Једна је о скандалозној злоупотреби науке у лику и делу др Зорице Мршевић „Ка демократском друштву: истополне породице“ (2009), научног саветника (што одговара рангу редовног професора) Института друштвених наука у Београду, овде у ствари у улози политичке активисткиње.

Треба споменути и њене истополне рецензенте за књигу, а то су: др Маријана Пајванчић, професорка Уставног права на Правном факултету у Новом Саду, др Марија Драшкић, професорка Породичног права на Правном факултету у Београду (и судија Уставног суда), и др Олга Цвејић, професорка Породичног права на Правном факултету у Новом Саду.

Антонић прво наводи све интелектуалне егзибиције ауторке која је покушала да докаже да је неприродно природно, а потом систематски и детаљно износи критику социолошких аспеката ове књиге усредсређен на три конкретна социолошка питања: 1. на ауторкино погрешно схватање природе хомосексуалног понашања и хомосексуалног идентитета; 2. на ауторкино настојање да изврши редефиницију брака као друштвене институције; и 3. на ауторкино неадекватно представљање истраживања развоја деце одгајанe у лезбигеј породицама.

„Рат“ Антонићев са четири „јахачице апокалипсе“ (Мршевић + Пајванчић, Драшкић, Цвејић) се дешава на скоро 40 од 265 (од 83 до 118) страна књиге на тему (зло)употребе науке уз потпору квазиправног мишљења.

Друга „негативна анегдота“ на коју је присутне подсетио Слободан Антонић је прича о малтретирању професора Милана Брдара 2012. године од стране „Поверенице за заштиту равноправности Петрушић“.

Наиме „геније“ у звању, а вероватно и у лику „поверенице“ је изрекла јавну опомену проф. Брдару због његовог мишљења, изнетог током предавања, о томе да постоји епистемолошка релативност промењене квалификације хомосексуалног понашања из болести у не-болест, чиме је, по Повереници, проф. Брдар „допринео стварању понижавајућег и увредљивог окружења у односу на ЛГБТ особе“. Штавише, Повереница Петрушић је у својој опомени проф. Брдару написала да проф. Брдар није имао право да студентима износи властито мишљење које се тиче контроверзних научних и друштвених питања, и то овако образложила: „Научна расправа која се односи на поједине осетљиве, актуелне и акутне проблеме друштвене стварности, поводом којих у научној и широј заједници постоји несагласност, води се у научним часописима, на научним и стручним скуповима, а не са студентима на предавањима“.

Српско социолошко друштво је поводом овог случаја протествовало и захтевало јавно извињење Поверенице за заштиту равноправности, или покретање поступка за утврђивање њене одговорности. Наравно, није се десило ни једно ни друго.

Срећом, десила се барем реч. Храбра, академска,  Слободанова са Владимировом.

Златко Богатиновски

“Професор емеритус Владимир Конечни”

Излагање Владимира Конечног на промоцији књиге Слободана Антонића „Моћ и сексуалност: социологија геј покрета” (Београд: Catena Mundi, 2014),

Дом културе Студентски град, Београд, 14. априла 2015. Такође је учествовао Милош Кнежевић (уредник научног програма форум ДкСг).

I

Зашто сам ја овде? Основне студије завршене на Београдском универзитету 1969. године (психологија и филозофија); докторат на Универзитету у Торонту (University of Toronto) 1973; од 1978, редовни професор на Калифорнијском универзитету у Сан Дијегу (University of California, San Diego). Области: Експериментална психологија (медицинска, социјална и когнитивна).

Уже специјалности: 1. Физиологија агресивног понашања и физиологија емоција; 2. Психолошка естетика у музици, сликарству, позоришту; затим, две специјалности које су најважније овом приликом: 3. Методологија научног истраживања (1994. године сам регуларним путем именован за редовног професора методологије психолошких истраживања на постдипломском нивоу Београдског универзитета на одељењу психологије – паралелно са Калифорнијским универзитетом) и 4. Психологија права, односно одлучивања у судству: квантитативна анализа одлука учесника у кривичном правном систему (од полицајаца и тужилаца до судија и порота).

II

Дакле, научна методологија и квантитативна анализа правних одлука су извор моје компетенције да вам се обратим о неким аспектима књиге професора Слободана Антонића. Међутим, морам одмах да нагласим, а то професор Антонић зна, да ме ова тематика лично веома мало интересује. Сумњам да бих књигу с овом тематиком прегледао, а камоли прочитао свих триста страница, и то помно, како сам учинио – да њен аутор није Антонић, кога необично ценим као научника и човека, и сматрам за најврснијег социолога своје генерације у Србији. У овој средини и у ово време – мутно, с наглашеном западном (нарочито америчком) хегемонистичком демагогијом, коју овде бучно и немилосрдно пропагирају добро опскрбљене НВО – Антонић је необично значајан социолог. Он је студиозан и објективан, са опусом који је међу најбољим које је ова средина достигла у друштвеним наукама у скорашњем периоду. Објективан и радан: У овој књизи је скоро 50 страница референци које сам пажљиво прегледао; а ако сте и сами иоле објективни, приметићете сличну радиност и објективност у Антонићевим претходним књигама, на пример о радикалном феминизму (2011), па и у скорашњој о Слободану Милошевићу. Зато ову његову нову књигу топло препоручујем.

III

Методологија је кључ правилне процене валидности Антонићевог приступа релевантној литератури о ЛГБТ проблематици en general, као и појединачним радовима. У вези са домаћом литературом, методолошка валидност Антонићевог приступа и објективност његовог процеса закључивања су нарочито важни у Трећој глави књиге у којој се, између осталог, налази оправдано разарајућа критика књиге др Зорице Мршевић, Ка демократском друштву: истополне породице (2009) – ту се ради о „лезбигеј” паровима. Кажем „оправдано разарајућа” зато што је наводно научна монографија др Мршевић препуна озбиљних супстанцијалних и формалних слабости, од којих су најважније одсуство научних извора и сумњива логика у извођењу закључака о битним проблемима као што су: улога срединских фактора у хомосексуалности (дакле, правилна анализа узрочних механизама); анализа хетеро и хомосексуалности путем емпиријских студија једнојајчаних и двојајчаних близанаца (стр. 107); и утицај таквих научних налаза на разне неадекватно засноване тврдње др Мршевић у вези са усвајањем деце, вештачком оплодњом, коришћењем „сурогат-материнства” итд.

IV

С друге стране, мој квантитативни рад у области судског одлучивања, као и вишедеценијско сведочење као amicus судова широм С.А.Д., довео ме је у контакт са многим судијама, полицијским инспекторима, оптуженима, тужиоцима, адвокатима, али и осуђеницима у неким од најзлогласнијих америчких затвора, као и чуварима и управницима тих затвора. Ово помињем зато што сам од свих тих људи, укључујући из прве руке од осуђеника, много сазнао о хомосексуалном понашању у мушким затворима. Немам времена да будем исцрпан, па ћу рећи само ово (јер о томе готово да нема помена у књизи): Физички снажни хетеросексуалци често насилно узимају слабе мушкарце „за жене”, правдајући се, извините, да „рупа је рупа”, али се с тим „женама” не љубе у уста, за шта кажу да им је „одвратно”, чак и да виде, а камоли да раде. Погрешно је мишљење да су ови „мужеви” постали перманентни бисексуаци, јер познато је да се велика већина по изласку из затвора, чак и после много година, враћа  искључиво хетеросексуалном понашању. Не желим ништа више да кажем о овом, нарочито о хришћанском гледишту на содомију (под било којим околностима), нарочито не на трећи дан Ускрса.

V

Можда могу да допринесем размишљању о Слободановој књизи (на пример о Првој глави) и својим непосредним сазнањима о развоју ЛГБТ ситуације у С.А.Д. од 1973. до сада – сазнањима која је могао да стекне само неко ко је тамо живео већи део сваке године (остали део у Србији и другде у Европи) преко 40 година. Слоба није могао да их стекне. А поготову што моја сазнања нису била само путем медија, личних контаката и безброј путовања у прелепи и науком и уметношћу богати град Сан Франциско (али и светски центар ЛГБТ сцене), него и професуром на једном од најзначајнијих истраживачких универзитета у Америци (сат лета од Сан Франциска), што је не само омогућавало, него и захтевало, разговоре, семинаре и дискусију са члановима светски значајне биомедицинске заједнице мог универзитета. А многи од тих блиских колега су били најнепосредније укључени у истраживачки рад на ХИВ/СИДИ од самог почетка. Поврх тога сам од 1981. помно читао најбоље научно-медицинске часописе о ХИВ/СИДИ, јер је идентификација првог пацијента са СИДОМ 1981. године произвела експлозију интереса. Следи неколико запажања о томе.

V (а)

Тај пацијент бр. 1 био је из Њујорка и често је путовао на Хаити ради својих „хомосексуално-педофилских” потреба (сад би се то назвало „секс-туризмом”). Путања ХИВ у Њујорк је у главним цртама утврђена обимним истраживањима: Зелени мајмун у Конгу (за кога вирус није патоген) – тамошњи људи око 1959. кроз једење мајмунског крвавог меса – сиромашни Хаићани који су радили у Западној Африци – амерички хомосексуалци који су долазили на Хаити. Ја сам случајно, из невезаних научних разлога, 1981. године био на Хаитију. Одсео сам у лепом хотелу „Тријанон”, чувеном по томе што је енглески писац Грејем Грин (Graham Greene) у њему писао, и у њега ставио радњу, свог романа „Комедијаши” (The Comedians). Било је лако уочљиво да је хотел био преплављен средовечним мушкарцима из Њујорка. Такође је било уочљиво да су се пред хотелом окупљали локални дечаци од око 10-14 година, који су се мушким гостима, који су излазили из хотела, нудили за један долар. (О Бебе-Док Дивалијеу, тиранину и мучитељу Хаићана, о лепом базену Клуба Медитеране са нагим Парижанкама буквално пред носом Хаићана који су на коленима, четкама, чистили мермер око базена, и о хаићанској мушкој деци и њиховим дежмекастим њујоршким муштеријама написао сам песму „Порт-о-Пренс” (Port-au-Prince је главни град Хаитија), коју сам објавио и на српском, 20 година касније, у крагујевачком књижевном часопису Кораци бр. 9-10 2002.

V (б)

Поред те путање вируса, методолошки (епидемиолошки) и медицински комплексним радом великог броја савесних научника широм света, утврђено је: да жена инфицирана вирусом тешко може да пренесе ХИВ на мушкарца вагиналним сношајем ако је неозлеђена и не крвари; да мушкарац и жена, од којих је једна особа болесна, могу да годинама имају сношај, а да друга особа не оболи, ако немају анални секс; и да су ранице које се јављају током аналног секса главни пут преношења. 

Свашта је ту значајно. Једно, и жалосно, јесте да је свака јавна, па и научна, дискусија, и о географској и о телесној путањи преношења ХИВ после 1985. строго цензурисана. То говори о великој моћи ЛГБТ лобија, нарочито америчког, већ тада (Антонић детаљно пише о том лобију у каснијим временима.) Друго, такође жалосно, јесте да много младих, стабилних хетеросексуалних парова, који немају факторе ризика за ХИВ, никад нису осетили природно уживање у сексу, јер су „светске власти” званично и хистерично утерале кондом у људску психу као неопходан.

V (в)

Такође је цензурисана озбиљна јавна дискусија о добро познатом промискуитету у ЛГБТ заједници. То признају чак и Керк и Мадсен (1989), вероватно најуваженији писци о овој проблематици који су отворени хомосексуалци, а које Слободан наводи и темељно анализира. Али њихово „признање” не значи много очевицима сцене у Сан Франциску 1970-их година, ту укључујем и себе, јер је постојање безброј „јавних купатила” за хомосексуалце, у којима се дешавао групни, сваковрсни, анонимни секс, било општепознато. Мишел Фуко (Michel Foucault), наводно велики француски мислилац (гостујући професор од 1978. на Берклију, сестринском мом универзитету), био је познат као активан посетилац и заговорник тих купатила. Преминуо је 1984. године у Паризу од СИДЕ. (Узгред, термин СИДА је акроним из француског, Syndrome d’immunodéficience acquise, док је AIDS из енглеског Acquired Immune Deficiency Syndrome: Синдром стечене имунодефицијенције.)

По некима, Фуко је био важан претходник ткзв. „Куијер теорије” (Антонић пише нешто о томе). ”Queer” је стара енглеска реч за „чудан, другачији” која се неким хомосексуалним интелектуацима чини тачнијом од ”gay”, „геј” (шекспировског термина за „весео”), али мислим да тај термин није пожељан у Србији – ни у прозападним НВО ни у домаћој ЛГБТ заједници.

Међутим, у свом приказу премијере Шекспирове драме „Ромео и Јулија” у Народном позоришту у Београду, критичарка дневника „Политика” Ана Тасић (9. априла 2015) наводи баш “queer” теорију – једина реч латиницом у приказу – да анализира режијски приступ Микија Манојловића лику Ромеа као латентног хомосексуалца – не знам да ли је и Јулија замишљена као нешто латентно? Узгред, Ромео је Албанац који на сцени са Јулијом и својом породицом Монтеки говори искључиво албански и то без превода (мој естетичарски коментар о овоме другом приликом).

VI

Кад се живи у САД као „средишту светске моћи” (Антонић) и кад се америчка збивања познају из прве руке, укључујући разне активности ЛГБТ заједнице која командује путем Холивуда, јасне су неке важне ствари које нису наглашене или поменуте у Слобиној књизи. Ово је разумљиво због обиља материјала, али је корисно поменути неке од њих.

За разлику од свог наводног либерализма у личном понашању, ЛГБТ заједница се свакако не одликује анти-милитаризмом: ни у Америци, ни у Европи, ни у „зеленим” политичким странкама. Напротив, многи и многе у Америци се добровољно пријављују у војску и морнарицу (због значајних привилегија и прихода), и далеко више их интересују (на пример) људска права лезбијки у морнарици (размислите шта то још значи, опет у погледу купатила), него кога и зашто Америка напада и бомбардује, и зашто је рат постао њено перманентно стање. Постигли су дозволу да се лезбигеј понашање некажњено испољава сасвим отворено и да не буде ограничено ткзв. “don’t ask, don’t tell” правилом („не питај ме, а сам/сама нећу разгласити”).

Нити је ЛГБТ заједница иоле активна у борби за права Афро-Американаца (тако се у Србији каже, а по политички коректном новоговору у С.А.Д. стриктно се захтева да треба рећи Афрички Американац), чак и у случају бројних мучких убистава ненаоружаних црнопутих младића, и не само младића, од стране полиције, у групи и индивидуално. Нити је ЛГБТ заједница играла било какву видљиву улогу у покрету „Окупирај улицу Уол” (Occupy Wall Street).

Дакле, наводна либералност ЛГБТ заједнице је у потпуности себична, оријентисана на своја права и привилегије, а не шире добронамерна. У готово свему се припадници ЛГБТ заједнице понашају као чланови привилеговане средње или економски више-средње класе – што они објективно и јесу (о томе пише Антонић).

VII

На шта се односи реч „моћ” у наслову Слободанове књиге? Један могући разлог је наведен у Првој глави (стр. 46) у смислу „ЛГБТ има моћ кроз утицај на све важне медије уз њихов пун пристанак”. (Узгред, „Њујорк Тајмс” је још 1987. прешао са „хомосексуалац” на „геј”, тј. прихватио је да његов језик и изражавање контролише и намеће ткзв. ЛГБТ заједница.)

Врло лако се стиче етикета „мрзитеља” (фашисте, нацисте, хомофоба). Није потребно да као професор Роберт Џорџ (Robert George) са Универзитета Принстон (Princeton University, стр. 53) напишете да „постоји јака струја педофилије у хомосексуалној поткултури” – што је тачно – већ само да, као Антонић, напишете да ви суптилно диференцирате ствари и да сте толерантни али у смислу класичне либералне трпељивости: браните људска права чланова ЛГБТ заједнице, али махом не оправдавате њихово понашање и не дивите им се. То је већ било довољно да неки ЛГБТ активиста покуша да елиминише Антонића из јавног дискурса називајући га „национал-хомофобним професором” (фуснота 87, стр. 231-232 у Шестој глави). По Антонићу, ова заједница не жели да буде „остављена на миру, него да их друштво уважава управо због њихове сексуалне оријентације и животног стила, да их на велика врата уведе у школске уџбенике и сликовнице од дечјих најмлађих дана, да им се диви и да их слави на парадама”.

VIII

Како је могуће, пита се Антонић, да „једна демографски маргинална групација попут ЛГБТ има такав утицај, а њихове аспирације такав одјек?” (стр. 246-248). Зато, по Слободану, што су те аспирације паметно уплетене у наратив о једнаким људским правима (што је у случају многих аспирација замена тезе, ВК) и „зато што погађају неке од основних друштвених институција, попут брака и школе, односно продукције деце за друштво и начин њихове социјализације” (246-248).

Ово друго омогућава капиталистичкој „Империји” (С.А.Д., по Антонићу), којој погодује ЛГБТ нагласак на „слободном животном стилу и, нарочито, потрошњи”, да користи тај покрет као батину у недовољно послушним полу-периферијским (Антонић) државама попут Србије. Овај суд ми се чини апсолутно тачним. У овој земљи, према аналитичару Ђорђу Вукадиновићу (наводи Антонић), „75-80% грађана је против параде поноса, што је више ‘против’ него у вези са независношћу Косова и уласком у НАТО”.

IX

У Другој глави (стр. 71 и даље) је детаљна и пажње веома вредна Антонићева анализа књиге „После бала: како ће Америка у деведесетим да савлада свој страх и мржњу према гејевима” раније поменутих аутора Керка и Мадсена (Marshall Kirk & Hunter Madsen, “After the Ball: How America Will Conquer Its Fear and Hatred of Gays in the Nineties”, New York, Doubleday 1989). (Узгред, али значајно, реч „бал” се односи на седамдесете године слободног, необузданог, анонимног секса, а осамдесете су биле „трагичне” ХИВ/СИДА године.) Цела ова књига, објављена крајем осамдесетих (деценије током које је Србија махом била заузета жаљењем или „жаљењем” за „својим” или наметнутим Јосипом Брозом), је бриљантна употреба принципа социјалне психологије у маркетингу ЛГБТ идентитета.

Слободан Антонић детаљно описује три фазе којима ће се, по Керку и Мадсену, променити став америчке популације (а затим и свих других, па и српске): 1. desensitization (постепено навикавање, односно одвикавање од бурне негативне реакције); 2. “jamming” (вишестрано ометање задржавања свог старог негативног става); и 3. conversion (преокретање).
Могу ово да додам: Све три фазе које су назначене заснивају се на наметнутим и лажним емоцијама, на нечему што сам ја у својим психо-естетичким чланцима критиковао као доминантан фактор,  емотивизам, у савременој анализи ефеката уметничких дела – од музике до филма, укључујући ствараочеве намере и пријем код публике.

У својој књизи, Керк и Мадсен (по Антонићу – и с правом) отворено заговарају скривање истине о промискуитету и општеприсутном значају секса у „лезбигеј” поткултури: битно је да се чланови те популације сасвим другачије представе у медијима, серијама, филмовима и уџбеницима. Ту је наравно и често, ако и неистинито или полуистинито, навођење великих људи који су били хомосексуалци и шта су они све учинили за добробит човечанства (а често сами били жртве). Само један пример је филм „Игра кодова” (у оригиналу The Imitation Game) у коме је Alan Turing наводно скратио Други светски рат за наколико година и спасао ко зна колико живота, а после рата је због своје хомосексуалности осуђен на хемијску кастрацију у Енглеској (Исток Павловић у Политици за 6. март 2015, који затим наводи да је првобитно решење немачке Енигме постигнуто у Пољској, а да су потом хиљаде људи радиле на даљем дешифровању у Енглеској).

Надао сам се да ће вам у својој уводној речи Слободан рећи нешто о пет ступњева аспирација разних фракција ЛГБТ заједнице (стр. 92-93) и који су од тих ступњева већ достигнути у појединим државама САД, појединим државама ЕУ, и нарочито у Србији – можда може да о томе сада нешто каже.

X

Треба рећи нешто о истополним браковима, али за то немам времена. Важна су три пасуса у Антонићевом Закључку – поуке за Србију (стр. 244-245). Међутим, ако вас такви бракови и уопште будућност брака и породице у Србији интересују, обавезно прочитајте и чланак Мише Ђурковића у Политици за 9. април 2015, „За референдум о породици”, али и коментаре читалаца у електронском издању, нарочито опречна гледишта о сурогат-материнству. Грешка Ђурковића, по мом, и чини ми се, Антонићевом мишљењу, јесте што се он, Ђурковић, буни што „љубав” није окосница неких помодних идеја о браку, док Антонић и ја мислимо да изјава „љубави” није довољна сама по себи за друштвено и демографски успешан брак, на пример, истополних особа.

Хвала на пажњи!

Пише: Златко Богатиновски У Србији се дешавају доиста необичне и невероватне ствари. Свакојаке на свим пољима, па и на научном. То што никад било није – сад је. А и обрнуто. Елем, да ће универзитетском професору, и то са пирамидално најважнијег и највреднијег, са Филозофског факултета, најјачег Универзитета у Србији,…

User Rating: 4.63 ( 2 votes)
0
 

Такође проверите

1429356437757

Отворено писмо уређивачком колегијуму РТС-а

Пише: Златко Богатиновски Нисам ни мало срећан а поготово не задовољан да као уредник ПОТПУНО ...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com