НАТО-ЛЕВИЦА и „Левица Србије“ – наспрам НКПЈ и СКОЈ-а!

borko-levica
Фотошопирана Левица Србије и новокомпоновани левичар Борко (Фото: фб)

 

Пише: Златко Богатиновски

Србија је земља чуда. У њој се свашта може, али и ништа истовремено.

У Србији, по „споразуму“ који је Вук Драшковић потписао још 2005. године, а који су формално подржали, и на коме су својски радили, и Војислав Коштуница, Првослав Давинић, Борис Тадић, Драган Шутановац, Ивица Дачић, Александар Вучић, између осталих, и на крају, пре неку седмицу и Томислав Николић – НАТО свашта може.

Да подсетимо шта то све НАТО може у окупираној Србији: „Споразум Србије и НАТО о сарадњи у области логистичке подршке предвиђа слободу кретања и дипломатски имунитет свим припадницима НАТО у нашој земљи, као и привилегије које следују дипломатама по Бечкој конвенцији.

Такође им омогућава да с нашом војском размењују поверљиве информације и опрему. Пропис широко отвара врата за још чвршћу сарадњу Србије и НАТО, односно Алијансине Организације за подршку и набавку (НСПО) и Агенције за подршку и набавку (НСПА).

Припадници ових тела НАТО и њихова возила имаће, како се наводи, “право неопходног слободног пролаза и приступа кроз читаву Србију” док ће се улазак у забрањене безбедносне зоне усаглашавати са нашим надлежним органима. Наглашено је и да се особљу НАТО на њихов захтев мора одобрити приступ свим државним и приватним објектима у којима се ради, укључујући и оне у којима се обављају испитивања и пробе.

Целокупно особље уживаће дипломатски имунитет и биће ослобођено плаћања пореза, царина, ПДВ, моћи ће да увози опрему и уговара набавку робе, услуга и грађевинске радове – без икаквих оптерећења. Тачније, неће имати никакве намете, осим за комуналне услуге.

Србија се још у марту прошле године Индивидуалним партнерским акционим планом (ИПАП) обавезала да омогући НАТО војницима слободан транзит кроз Србију, да користе нашу војну инфраструктуру и буду заштићени посебним статусом док бораве на нашој територији.

ИПАП, између осталог, подразумева потписивање СОФА споразума којим се регулише прелазак границе и ниво имунитета за припаднике Алијансе док пролазе кроз Србију или бораве у њој, као и приступ војним објектима. Србија се такође обавезала и да регионални центар за обуку “Југ”, код Бујановца, буде отворен за све земље чланице Партнерства за мир и НАТО, да постепено усклађује своје прописе у области одбране са ЕУ, уништава вишкове наоружања.(1)

Зашто је Вук Драшковић, неприкосновени и доживотни шеф СПО-а , ПРВИ потписао папир који битно урушава суверенитет Србије, објашњава за, пријатељску нам „Радио слободну Европу“ овако:

„Споразум са тадашњим генералним секретаром НАТО-а Јапом де Хопом Шефером о несметаном проласку НАТО трупа кроз Србију потписао сам као министар спољних послова Државне заједнице Србије и Црне Горе 2005. године. Тај споразум је био у функцији заштите српског народа, цркава и манастира на Косову, које је управо НАТО годину дана раније заштитио од погрома албанских екстремиста, у марту 2004. године. Тај споразум је, што је веома важно, био потпуно сагласан са тадашњом званичном државном стратегијом и Државне заједнице и Владе Србије, о евроатлантским интеграцијама. Када је подносио експозе као премијер у Скупштини Србије, Војислав Коштиница је 2004. године на високом месту приоритета истакао управо био не само европске него и евроатлантске интеграције…“(2)

Шта је у Србији, земљи чуда, још свемогуће (некима)?

Па могуће је да човек по имену Борко Стефановић, као високи функционер Демократске странке и „шеф српског преговарачког тима за разговоре са Приштином“ ПРВИ почне да уговара претечу „Бриселског споразума“, тј. припреми терен за појаву истог и за његово потписивање. Значи, да учествује у директном рушењу територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије.  За тај чин, ником ништа, у кривичном смислу, а за добро слугерисање нова партија на поклон – тзв. „Левица Србије“.

Ко је Борко Стефановић, самозвани или новопрокламовани лидер нечега што једва да постоји, а назива се „Левица Србије“?

Рођен је 1974. године у Новом Саду, ожењен и има сина Матеју. На званичном сајту ДС-а, чији члан више није, сазнаје се да је завршио  Карловачку гимназију у Сремским Карловцима, правни смер (1993) и да је дипломирао на Правном факултету Универзитета у Новом Саду (1999). Био је 2000. године студентски вицешампион Србије у парламентарној дебати.  Од 1999. до 2002. је био запослен у адвокатској канцеларији Федора Колесара у Новом Саду.

После петог октобра 2000-те, амбициозни момак („вицешампион Србије…“) креће у потпуно другом правцу. Прави „успешну“, али не правничку, већ политичку каријеру. Од 2002. је запослен у Министарству спољних послова Савезне Републике Југославије, од 2003. у Дирекцији за анализе и планирање Министарства спољних послова.

Те године постаје и члан ДС-а, странке на власти. Партократски размишљајући, свестан је да испуњење великих политичких амбиција не може да оствари ако није члан владајуће странке.

Тадашње владајуће странке, ДС-а, шизоидне политичке организације која, од кад је на власти, има изузетно присне односе са најимперијалистичкијом државом на свету, са САД и Стејт дипартментом, и пресудну улогу у успостављању вазалског односа Србије према тим истим САД, а бивајући истовремено чланом назови „Социјалистичке интернационале“ и дефинишући себе као „социјалдемократску“ странку  „левог центра“, шта год то значило. Значи, странка „леве провинијенције“, бар кад је реч о форми и говоранцијама, тј. о програму и декларисању. А уз то декларативно увек иде и оно „салонско“. У пракси, странка чији су тајкуни ојадили Србију било кроз пљачкашке приватизације, било кроз разне друге малверзације.

Више од једне деценије ће Борко Стефановић бити врло активан и моћан члан странке, за време чије власти се толико лошега и поражавајућег десило по Србију да то не вреди ни набрајати, јер би доиста подуже потрајало. Али вреди подсетити на његово учешће у срозавању Србије кроз ДС и функције које је имао у странци: био је члан Одбора за међународне односе ДС и Покрајинског одбора ДС за Војводину, члан Главног одбора ДС-а, обављао функцију секретара Председништва Демократске странке (заменио Тадићевог првог човека од поверења Миодрага Микија Ракића!). Био и један од подпредседника ДС-а, а по одласку из странке децембра 2015, ипак задржао посланички мандат са њихове листе.

На парламентарним изборима 6. маја 2012. године изабран је за посланика у Народној скупштини Р. Србије, био је члан Одбора за спољне послове и Одбора за Косово и Метохију Народне скупштине Р Србије, као и шеф Посланичке групе ДС-а у Народној скупштини Р Србије. Ово је домаћи крак Боркове политичке каријере.

Међународни је почео  од 2003. до 2006. када је обављао  дужности секретара (тзв. трећи секретар амбасаде) за односе са америчким Конгресом у Амбасади Србије и Црне Горе у Вашингтону, а 2006/2007. бива ванредно унапређен у министра саветника, заменика амбасадора и шефа Политичког одељења амбасаде.

Од 2003. до 2007. активно учествује у раду Српског кокуса у Конгресу САД (и један је од најзаслужнијих за његово успостављање), као и у припреми и усвајању више резолуција у Представничком дому Конгреса САД и у Сенату. По његовом и тумачењу ДС-а, учествовао у заустављању више резолуција које су позивале на независност КиМ. Упућени кажу да је предано радио и да је успостављао значајне контакте. Или ће бити да су њега контактирали.

Колико је успешан тај рад био показују сви турбулентни и разарајући догађаји по српску државу од 2008.године и самопроглашења „државом“ Косова, до скоро потпуног уништења и претварања у јањичарску, Војску Србије, у чему су предњачили посебно Боркови и „наши пријатељи“ из САД.

После четири године боравка у САД враћа се у земљу и постаје шеф кабинета министра спољних послова Вука Јеремића и политички директор овог министарства.

Индикативно је да се хвалио да му је Рам Емануел, шеф кабинета Барака Обаме, лични пријатељ. Шта је испала корист од тога за Србију, не знам. Која је корист за Борка, то он најбоље зна.

Још индикативније је било то да је баш он, са оваквом политичком биографијом, 2011. именован за шефа Преговарачког тима Србије у дијалогу са Приштином.

Зашто баш Борко?

Ако занемаримо унутарстраначке борбе за бољу каријеристичку фотељу, па ко се како снађе, и труд за наклоност шефа странке (био је човек од великог поверења и лични избор Бориса Тадића), и „амерички“ део Боркове политичке биографије, изабран је баш он, због наводних преговарачко-успешних способности и таквом искуству, али и као “експерт за тајне послове”.

Био је шеф преговарачког тима приликом продаје НИС-а (својевремено, наводно, и „Телекома“) и склапања гасног аранжмана са Русима, преговарао је и са Израелцима у решавању Давинићеве афере “Сателит”, водио је преговоре и о доласку мисије Еулекс на Косово, учествовао у преговорима у вези са афером  „Миладин Ковачевић“ (кошаркаш који је у Америци „претукао“ студента) и „Ејуп Ганић“. (3)

Како је то све прошло знамо, али да се подсетимо: око НИС-а, могло је то битно боље, са јачим гаранцијама (испало је да је НИС скоро поклоњен руској компрадорској фирми „Гаспромњефт“, Србији мрвице). Преговарао око израелског сателита па нас уверавао да је његовом заслугом Србија уштедела чак 12 милиона евра(!) а не да се обавезала да мора да исплати 28 милиона тих истих евра(!!!). Преговарао у случају Ковачевића, „успешно“ наравно, јер је Србија морала да плати 2 милиона долара одштете, што оштећени не би добио ни у самим САД. Преговарао око довођења Еулекса, са причом да ће Срби на КиМ бити боље заштићени него до тада, где се показало да је претходник УНМИК био малтене „српска мајка“ у односу на скоро потпуну прошиптарску „Мисију владавине права ЕУ на Косову“.

Радио је Србима са Космета Борко све и свашта док је био шеф Преговарачког тима Србије у дијалогу са Приштином, док су се они оправдано питали ко га је овластио да преговара у њихово име, који преговарачки капацитет уопште има, и шта ће он уопште ту, кад имамо Министарство за КиМ. Никоме није било јасно ко је наш (српски), тј.њихов (косметскосрпски) преговарач.

Док је био алфа и омега тог истог Преговарачког тима (маја 2011.) после три рунде преговора изјавиће: “Албанска страна покушава да избрише Србију са Косова, док им ми нудимо конкретна решења за регулисање актуелног стања јер је брисање Србије са Косова немогуће.” (4)

Упркос таквим изјавама, Борко је стављао „парафе“ на папире и документа која су била део „пузајућег признања“ квази-државе Косово, објашњавајући, као правник, да то нема везе са потписима на Бриселском споразуму. Као да је претеча тог истог споразума био неко други, а не баш он – Борислав Борко Стефановић.

Онда се крајем 2014 чак помало разочарано (јер чему његов неизмерни преговарачки труд) „чудио“ што је: „Уставни суд одлучио да не расправља о Бриселском споразуму јер је то политички акт а не правни акт, с обзиром на то да је и његов (Борков, прим.аутора) извештај и тај споразум усвојен у Скупштини Србије.“

У изјави агенцији Бета, Стефановић је тада оценио да „Бриселски споразум има јасне правне одредбе и да је “занимљиво” да га сада Уставни суд прогласи деклараторним актом.“ (5)

Месец дана пре напуштања ДС-а, новембра 2015. изјавиће да: Србија морати да прихвати постојање Косова, што је кроз Бриселски споразум и урађено, а укључује и чланство Косова у ЕУ“. (6)

Е онда ће, само 10 дана (!) после одласка из ДС-а, у време прављења његовог новог партијског „пролећног изненађења“, од кад је одједном постао левичар („умерени“ како он каже) изјављивати за разне медије да је „Национални консензус око КиМ непризнавање Косова“. (sic!) (7)

Како су се „Боркови парафи“ претварали у „Бриселске потписе“, тако је и Борко од каријерног демократе постао „каријерни левичар“ коначно као председник политичког удружења „Покрет Левица Србије – Борко Стефановић“, које је, ето, он сам основао. На нама је да му верујемо или не верујемо.

У међувремену Борко за собом „вуче“ кривичну пријаву за шпијунажу коју је Вишем јавном тужилаштву у Београду поднела „Скупштина заједнице општина АП Косова и Метохије“, где централни део кривичне пријаве садржи доказе да је „шеф преговарачког тима Београда“ –  у стању урачунљивости, свестан свога дела, чије је извршење хтео – починио кривично дело УГРОЖАВАЊЕ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ЦЕЛИНЕ закључивањем више уговора којима је низ уставних ингеренција Републике Србије пренет на нелегалне органе самопроглашене државе Косово. (8)

Толико о томе. За сада.

Зашто је Борко постао баш левичар, а не нешто друго?

Победом „Сиризе“ на ванредним парламентарним изборима у Грчкој прошле године, десило се да је Европа и ЕУ, добила  једину левичарску Владу и јединог левичарског Премијера, Алексиса Ципраса. Но тим трагом је кренуо и шпански „Подемос“, и левица у Португалији, а за њима и левица у Италији и Француској, Великој Британији. „Сириза“ је постала симбол новог доба у ЕУ „тамници народа“.

Као и у Европи, тако су и сви квази-левичари (Борко Стефановић, Александар Вулин,…) у Србији пожелели да праве „Српску Сиризу“, или „Србизу“, како год. И да свако од њих постане то што не може – српски Ципрас.

На руку им је ишла и европска еуфорија потлачених око победе „Сиризе“, али још више и скоро потпуно празан „леви простор“ у Србији, у којој реално постоји потреба за снагом која би била пандан „Сиризи“. Требало га је заузети што пре. Пре других „левичара“. Јавно се кандидовати за звање „левичара“ баш зато што и нису аутентични носиоци таквих идеја. А онда неискрено понудити ЗАМЕНУ НЕОЛИБЕРАЛНОЈ БИБЛИЈИ, манипулисати потребама опљачканог народа за социјалном правдом, и на крају, после циљаног неуспеха, још више му огадити идеју праве левице.

Тада је, најаву формирања тзв. Српске левице и Ђорђе Вукадиновић коментарисао овако: „Свакако да Србија жуди за алтернативом неолибералној мантри. Идеја Сиризе може бити примамљива и за опозициона окупљања али сама власт за то прави простор. И разне спољне силе вуку политичке конце, али Запад никад овде не би правио аутентичну Сиризу, која се не би појавила ни у Грчкој да су се они питали.“ (9)

И симптоматично баш да су тада, пре годину дана, сада већ очигледно Вучићеве „Новости“, објавиле да „Борка премају за лидера фронта“, објашњавајући да „прозападни кругови “пакују” нови савез против власти, на чијем челу би требало да буде садашњи потпредседник ДС: нова коалиција биће “српска Сириза”, али проевропска. У ОПОЗИЦИОНИМ круговима увелико се разматра опција уједињења антивладиних снага у такозвани “демократски фронт”. (10)

И од проевропског „демократског фронта“, уз силно мучење, настаде Боркова проевропска „Левица Србије“. Кад је проевропска,  многи су препознали и да је – НАТО левица. И то не само по  изгледу симбола нове политичке групације у Србији, црвено плаве бакље, која је идентична бакљи са америчког кипа Слободе у Њујорку (то вероватно због носталгије за најлепшим делом политичко-дипломатске каријере оствареним управо у САД). Пошто тек почиње предизборна кампања у Србији, можда сазнамо и да „Левица Србије“ сарађује са марксистичко-лењинистичком Комунистичком партијом Сједињених Америчких Држава. Ко зна. Србија је ипак земља чуда.

Зашто Вучићевом режиму и његовим страним менторима сада одговара појављивање самопрокламоване и неаутентичне левице?

Зато што је у Србији на врхунцу антисрпски вишепартијски тоталитаризам под, не више дискретном, већ скоро потпуно отвореном контролом светских газда.

Вучићев апарат је на почетку произвео и сада негује „своју“ контролисану опозицију која мора да буде десно од њега, да би он изгледао као мање зло у поређењу са сопственим десним креатурама типа ДС, ДСС, ЛДП и СРС. Али због немалих промена у Европи које су изазвали успеси левичарских покрета и партија, а да би контролисао и тај део политичке сцене Србије, значи све, па самим тим и предупредио појаву праве левице, (пошто су се СПС, Покрет социјалиста и СДП одавно битно компромитовали и реално напустили тај простор) и могућа озбиљна изненађења, свакако је боље имати и „своју“ левицу.

Ко финансира „Левицу Србије“?

Као што је до дан-данас остао „мутан“ почетак рада, оснивање и финансирање Српске напредне странке, тако се не зна ни ко је финансијер „Левице Србије“.

„На питање како се странка финансира, с обзиром на то да из буџета може да рачуна на скроман износ, а да већ спроводи предизборне активности и лепи плакате, Стефановић је одговорио да новац добија кроз донације чланова и људи који желе да помогну, што је у складу са законом. Све је апсолутно у складу са законом, плаћања су преко рачуна и плаћен је порез.“ (11)

Такво мишљење оспоравају неки медији, нпр. портал „Телепромптер“ који указује да Борко крије финансијера странке.

Портал је у неколико наврата наводио да „криминалац и нарко-бос са Косова Звонко Веселиновић, по налогу Александра Вучића, финансира Борислава Стефановића и оснивање „Левице Србије“. (12)

Стефановић је негирао ове наводе, тврдећи да „финансије не постоје у овом тренутку“. Стварно је невероватно да неко оснива странку у Србији – без новца.

Иначе, за политичку странку је потребно прикупити 10.000 потписа, а овера сваког потписа кошта више од 350 динара. Заједно са плаћањем штандова за прикупљање потписа и других овера, оснивање странке кошта најмање 4,5 милиона динара.

То су, узгред буди речено, само бирократски трошкови за оснивање странке. У ту цифру нису урачунати трошкови везани за оснивање градских одбора широм Србије, инфраструктура, технологија, трошкови путовања, комуналне услуге за појединачне одборе, маркетинг, плате запосленима и остали трошкови.

Пре нешто више од месец дана Борко је одржао и прву конференцију за штампу у средишту своје странке. До тог тренутка Стефановићев покрет који је регистрован у АПР-у 30.12.2015 није имао банковни рачун, а у регистру Народне банке Србије није било могуће пронаћи банковни рачун за матични број 28190328.

Ако нема банковни рачун, како је Борко плаћао досадашње страначке активности, а готовим новцем је то забрањено законом забрањено? А уз пут се похвалио да странка већ има 58 одбора. Ко ће и како то све да финансира?

За сада толико о „Левици Србије“, странци која сем саопштења и лепљења плаката, како сами кажу, ништа друго и не ради, а сходно томе има несразмерно велики простор поготово у режимским медијима, за разлику од других, већ постојећих левичарских организација у Србији, којих у српском етру уопште нема. Ни на кашичицу. Тако је било до недавно.

Онда су се појавили Скојевци и Србија је почела да гледа својеврсни „повратак отписаних“.

У ствари, због њихових последњих акција, Србија се добрано узбунила и заталасала.

Шта је СКОЈ?

Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је омладинска организација Нове комунистичке партије Југославије (НКПЈ).

Само мало историје – Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је основана 1919 под називом Социјалистичка радничка партија (комуниста) као најјача комунистичка партија на Балкану. Од 1920. године мења име у Комунистичка партија Југославије. Постојала је до 1952. године када мења назив у Савез комуниста Југославије, и не само назив.

СКОЈ је основан такође 1919.године и трајао је до 1948.

У време постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, али и назирања њеног разбијања, 30. јуна 1990. године у Београду је одржан оснивачки конгрес Новог комунистичког покрета Југославије (НКПЈ), који је 1995. променио назив у Нова комунистичка партија Југославије.

Skoj

 Поновно оснивање СКОЈА је покренуо Нови комунистички покрет Југославије 1992. године, када је 25. Јануара у Београду одржан и  Оснивачки конгрес. СКОЈ је члан Светске федерације демократске омладине и делује на територији Републике Србије.

За две и по деценије постојања „нови“ СКОЈ је имао безброј акција, скупова, протеста и митинга. Преживео је гашење три државе, али још увек постоји и дела и то под традиционално препознатљивом називу.

Зашто је СКОЈ тако добро протресао читаву Србију?

Због саопштења, конференција и политикантског сплеткарења сигурно није. Због конкретних акција сигурно јесте. Последње две су озбиљно узбуркале читаво јавно мњење Србије, и разбудиле, бар на трен, успаване и пасивизиране грађане.

Прво су у хотелу „Метропол“ пре два месеца, 11. фебруара организовали врућу „добродошлицу“ за новог америчког амбасадора Кајла Скота на дебати о америчкој спољној политици и улози САД у савременим међународним односима. пред око 1200 окупљених, у мајицама на којима је писало USA OUT (САД напоље) и НКПЈ-СКОЈ. Скојевци су симболично, јасно али и гласно поручили шта мисле о америчкој спољној политици, америчким војним и другим интервенцијама у иностранству, да у Србији на циљеве спољне политике САД не гледамо благонаклоно, као и да НАТО фашисти овде нису добродошли.

Прекинули су дебату узвицима „НАТО фашисти, овде вам није место! НАТО убице никад добродошле! USA OUT! (Америка напоље!)“. Наравно да су избачени из луксузног хотела и наравно да их је хапсила и привела наша врла полиција. У полицијској управи Палилула су провели више од 5 сати. (13)

Бука и прашина око ове акције се није ни слегла, скојевци су опет били на делу. Непуне две седмице после „Метропола“ пожелели су да поново „поздраве“ њиховог познаника Мајкла Давенпорта.

То су и учинили у уторак 23. фебруара, прекидајући његово „предавање“ на Факултету политичких наука у Београду  узвикујући речи које је чула, а и хтела да изговори, читава Србија: „ОКУПАЦИЈА! ОВО НИЈЕ ДЕМОКРАТИЈА! НЕМАМО ИЗБОР – МИ СМО ПРИСИЉЕНИ НА ВАС!

Онда је четири студента-скојевца, кршећи аутономију београдског универтитета, извела из зграде факултета квислиншка полиција српска (четири полицајца у цивилу!), хапсећи српске студенте а чувајући енглеског окупаторског намесника Давенпорта. Наравно да су ухапшени, одведени у полицијску станицу и да су „попили“ пријаве, а „недићевска“ полиција се прославила – покушајем „хапшења пиштаљки“, и то црвених, у које су студенти-скојевци дували протестујући због Мајкловог присуства на ФПН-у.

Медији, „Левица Србије“, НКПЈ и Скојевци

Неспорна је чињеница да је тзв.„Левица Србије“, за разлику од НКПЈ-а и СКОЈ-а, миљеник медија. Сви најјачи мејнстрим медији су прво најављивали да ће се догодити „Левица Србије“ годину дана унапред, а сада је, када се догађа, прате и више него што заслужује својим конкретним радом – јер не ради ништа. Из сваког њиховог саопштења се „исцеди“ и вишак информација. Тако је на ТВ каналима, радио програмима, дневним и недељним новинама. (Блиц, Новости, Б92, Н1, РСЕ,…)

Иако постоје више од две деценије, НКПЈ и СКОЈ су, поготово после „петог октобра“, потпуно медијски скрајнути. Нема их чак ни на алтернативним порталима, који су већином десничарски и националистички.

rs}nkpj1

Међутим, последње две акције скојеваца, у „Метрополу“ и на ФПН-у су озбиљно скренуле пажњу медија на њих. Пре свега зато што су урадили и гласно рекли, и то не у ваздух већ у лице окупаторима, то што би већина грађана Србије урадила и рекла, па су и режимски медији морали да реагују, да би умањили значај и могући одјек „диверзија“.

Упркос општережимско-медијском покушају да се озбиљан протест представи као „инцидент“,   један видео клип постављен на фејсбук страницу портала „Ронин“ ( https://www.facebook.com/roninmagazin, ), је све поставио на своје место. За првих 20 сати иформација је допрла чак до 120.000 корисника, а за непуна четири дана до потпуно невероватних скоро 300.000 !!!

Србија је једноставно жељна и правих акција и правих информација о томе, а не спиновања и медијских манипулација.

Што се левице у Србији тиче, пратећи овако непринципијелно и једне („Левица Србије“) и друге (НКПЈ, СКОЈ), режимски медији  свесно маскирају ко поново замајава народ и глуми „патриотску левицу“, а ко се искрено и храбро бори како зна и колико може, и за сада, успева да врло иритира све продане и полтронске душе у Србији а на задовољство опљачканог и пониженог народа.

Кад смо већ код пљачкања и спомињања пара, поставља се још једно круцијално питање.

Ко финансира НКПЈ?

Веровали или не, али – нико. То је у ова смутна времена, за политичке партије у Србији – немогуће. Е, зато је од 2009. године када је Скупштина Републике Србије донела злогласни „Закон о политичким странкама“, који у много чему предстваља савремену „Обзнану“, НКПЈ избрисана с листе регистрованих партија а за поновно регистровање је неопходно сакупити 10.000 потписа и оверити их код надлежних органа, што је сам по себи драконски предуслов за политичко организовање.

То подразумева и велики новац који комунисти очигледно немају, јер су њихови једини приходи партијске чланарине и то врло симболичне – 200 динара за старије и 100 динара месечно за скојевце!

У НКПЈ су убеђени да је овај Закон био, и јесте, првенствено уперен против комуниста са циљем да онемогући учешће на изборима јединој истинској опозицији буржоаским партијама, тј буржоаском систему. Тиме овај Закон, по њима, у својој суштини представља и један неуставни акт који је дакле, парадоксално, чак у супротности и са врхунским буржоаским правним актом.

Нова комунистичка партија Југославије је свакако једина антикапиталистичка и антиимперијалистичка партија у Србији која учешће у парламентарној борби види не као свој циљ, већ као „средство за досезање гласне говорнице с које се може обратити радном народу“. (14)

Зато што немају новац, немају просторије, као други у центру града, немају службене аутомобиле, не праве конференције, немају „своје“ медије, нису у Парламенту, немају посланичке плате,  немају много што шта, на политичке догађаје шаљу чланове који сами плаћају пут,…

Али зато имају срце и храброст да иду из акције у акцију у борби за другачију и бољу Србију. Како кажу – до ослобођења окупиране отаџбине.

 

Такође проверите

ferhadija

ПАРЧЕ СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ

Почиње седмица по Ђурђевдану, отвори се Ферхадија у тоновима суживота и лијепе будућности. Међутим из ...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com