“Случај Сребреница” или кад Американци бране Србе!

dscn7087
Проф. др Лоренс Арманд Френч (Laurence Armand French), угледни психолог и криминолог са Универзитета Џу Хемпшир, САД (Фото: ФПН)

 

Пише: Екипа РОНИНА/Проф. др Лоренс Арманд Френч

,,Питање Сребренице траје већ генерацијама. Међутим, данас се људи баве њиме као нечим што се десило јуче“ , речи су којима је трибину ,,Случај Сребреница” отворио Арманд Френч Лоренс, професор криминологије на Универзитету у Њу Хемпширу, САД. Он је, између осталог, као психолог радио са пацијентима који су патили од посттрауматског стреса као последице рата.

20160311_171745
Док Проф. Френч смирено износи аргументе из свог предавања, Бешири и Стјепановић у журби “скупљају” контрааргументе по столу (Фото: Златко Богатиновски/РОНИН)

Професор Френч је приметио да 20 или 30 година након Другог светског рата, у коме су умрле десетине милиона људи, нико није стигматизовао Немце или Јапанце и оптуживао целе народе као кривце.

Такође, поставља се проблем коришћења термина геноцид који је настао након Другог светског рата и подсетио да је за геноцид први пут суђено баш на Нирнбершком процесу. Указао је и на то да се природа самог догађаја може објаснити на феномену психологије група. „Појам геноцида није постојао пре Другог светског рата. Стога је потребно пажљиво га употребљавати“ , закључио је Лоренс.

dscn7103
Наим Лео Бешири или како правити каријеру и новце “пљујући” по држави у којој живиш! (Фото: ФПН)

Наим Лео Бешири, извршни директор Института за европске послове, је прво априори изјавио да је за њега (А КО ЈЕ ОН?) у Сребереници “био геноцид”, па потом наводио своје врло климаве аргументе. У својој помало и надобудној беседи, успео је да изрекне и понешто смислено: навео је дискриминацију која води геноциду, рат као планирану активност и порицање као кључне факторе у вези са испитивањем ове теме. „Креће се од личне ка институционалној дискриминацији. После тога долази насиље, а геноцид је само један степеник више“ , истакао је Бешири. Наравно, није пропустио прилику да своје “излагање” заврши закључком да ратни злочини не застаревају и да ће се они процесуирати, што подразумева, у ствари, бесконачно дуго суђење Србима због потпуно предимензионираног догађаја у Сребреници.

20160311_175350
Кад застане кнедла у грлу од лажи, дезинформација и аутошовинистичких манипулација – ваљда помажу гутљаји воде. Бешири и Стјепановић пажљиво прате врло детаљно и чињеницама поткрпљено излагање Стефана Каргановића (Фото: Златко Богатиновски/РОНИН)

,,Сребреница је веома комплексна тема. Морамо кренути од тога постоје ли докази геноцидне намере“, сматра Стефан Каргановић, из САД, истраживач „Историјског пројекта Сребреница“. Он је додао да је важно питање у ком временском растојању је утвђено да је у питању геноцид и познавање прецизног редоследа догађаја. „То није био планиран, него спонтани догађај’‘, оценио је Каргановић.

dscn7187
Само се ви смејте и аплаудирајте њима. Али Ја знам шта се десило у Сребреници. Рекла ми је мама Ната! Немања Стјепановић звани “Истраживач” (Фото: Златко Богатиновски/РОНИН)

Немања Стјепановић, истраживач Фонда за хуманитарно право, нагласио је да у случају Сребренице не говоримо, тј. он (А КО ЈЕ И ОН?) не говори само о форензичким доказима, већ о изјавама сведока, признањима и исказима преживелих. ,,Меша се намера да се почини злочин и намера да се уђе у Сребреницу. Свако питање које се поставља већ има одговор у пресудама“, објаснио је Стјепановић, наравно постављајући хашке апсолутно антисрпске пресуде као аксиом истине. А онда је, парадоксално, али и добрано цинично рекао да “наметање кривице целом народу не сме да постоји, али да одговорни појединци морају бити изведени пред лице правде”.

У ствари, највећи парадокс ове трибине је био тај да су два предавача, грађани САД-а (Френч и Каргановић), бранили Србе и Србију, а два “грађана” Републике Србије (Бешири и Стјепановић) – нападали “своју” државу!!!

Стога је било јасно и очекивано коме ће присутни студенти исказати негодовање а коме упутити бурне аплаузе.

dscn7221
Мања гужва у амфитеатру ФПН-а за излагање Проф.Френча него за Давенпорта, али зато веће самопоштовање и студената и студенткиња који су својим бескомпромисним коментарима и питањима Србији и Републици Српској ненаклоњеним предавачима (Бешири и Стјепановић) показали шта значи размишљати својом главом (Фото: ФПН)

Трибина је одржана 11. марта у амфитеатру Факултета политичких наука Универзитета у Београду, у организацији “Српског политичког форума”, организације студената са ФПН-а, у сарадњи са „Историјским пројектом Сребреница“.

20160311_165418
Осветлали образ факултету за разлику од љубитеља Мајкла Давенпорта. “Српски политички форум” самосвојан и достојанствен домаћин а не “Центар за међународну јавну политику” (Фото: Златко Богатиновски/РОНИН)

ИЗЛАГАЊЕ  ПРОФЕСОРА ЛОРЕНСА АРМАНДА ФРЕНЧА НА ТРИБИНИ “СЛУЧАЈ СРЕБРЕНИЦА”

          Процес процесуирања ратних злочина на Балкану је прожет дубоким парадоксима. С једне стране, подршка САД је била од кључног значаја за одлучивање МКСЈ за ратне злочине почињене током балканских ратова. Међутим, намјерне повреде Женевске конвенције и УН-ова забрана тортуре и илегалних притвора у вези са ратовима у Ираку и Авганистану поставили су сцену за одбијање од стране САД да се повинује надлежностима међународне правде. Ипак, и ово је парадоксално, САД наставља да именује стране судије у Босни и Херцеговини за суђења за ратне злочине и учествује у обучавању судија и тужилаца у оквиру програма OPDAT (за развој, помоћ и обуку тужилаштава у прекоморским земљама).

          Требалo би да почнемо кратким прегледом терминологије релевантног лексикона међународног кривичног поступка.

              Злочини. Овај термин се користи да се опишу злочини у распону од дјела почињених против једног лица до дјела почињених против становништва или етничке групе. У општој употреби, злочин или покољ је политички или етнички мотивисано убијање цивила током сукоба. Овај концепт у основи одговара „злочинима против човјечности“ у међународном праву.

          Геноцид. Дјела почињена са специфичном намјером да се уништи, у цјелини или дјелимично, национална, етничка, расна или вјерска група. Термин је сковао Рафаел Лемкин, пољско-јеврејски адвокат и савјетник америчког Министарства одбране током Другог свјетског рата.

               Геноцид је био признат као кривично дјело по међународном праву од стране Генералне скупштине УН-а 1946. године и званично је дефинисан Конвенцијом о геноциду 1951. године.

            Међутим, Конвенција о геноциду није ратификована од стране САД до 1988. године, а онда само са додатним условима да Сједињене Државе неће бити у надлежности Међународног суда правде и да ће амерички закони имати предност над Конвенцијом о геноциду.

          Етничко чишћење. Ово је еуфемизам за геноцид, али законски то није исто. То може укључивати масовна убиства, насилно протјеривање и систематско силовање како би се протјерала нежељена група са територије коју покрива друга група. Треба напоменути да је овај концепт заснован на масовном уклањању америчких старосједeлаца са територија гдје су живјели током 19. вијека.

             Масакр. Чин или случај убиства великог броја људи неселективно и сурово.

          Злочини против човјечности. Ово се разликује од „геноцида“ по томе што  кажњива дјела у овој категорији треба да се догоде за вријеме рата, а геноцид не нужно.

     Овај летимичан преглед показује постојање релативно широке палете правних инструмената за класификацију најтежих повреда међународних конвенција о заштити људског живота и безбједности појединаца, углавном цивила или небораца. Први и очигледан закључак на који ово указује је да сваки облик деструкције људског живота није нужно и по дефиницији – геноцид.

          Прелазимо сада на Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) те треба истаћи да постоји такозвана„клаузула искључења амнестије МКСЈ“. „Клаузула искључења амнестије“ је уграђена у Дејтонски мировни споразум који је потписан у децембру 1995. године на крају сукоба у Босни. Ова клаузула налаже гоњење оних који се називају „озбиљни прекршиоци међународног права“ током сукоба у Босни 1991 – 1995. године, тако стварајући услове за суђења која су се догодила у Хагу. Као резултат тога, МКСЈ је до сада размотрио предмете, или заправо оптужио лидере који су били велики „ултра националисти“,  лидере који су се појавили од распада Југославије и ратова који су услиједили.

          Неки од ових лидера су:

          Фрањо Туђман, ратни лидер Хрватске (католици);

          Алија Изетбеговић, ратни лидер Босанаца у БиХ (муслимани);

          Ејуп Ганић, вршилац дужности предсједника БиХ у једном тренутку (Бошњак);

          Слободан Милошевић, ратни лидер Савезне Републике Југославије (Срби);

          Радован Караџић, ратни лидер Републике Српске (Срби);

          Рамуш Харадинај, ратни лидер ОВК у рату на Косову (Албанци).

          Од ових личности, Туђман, Изетбеговић и Милошевић су преминули. Туђман и Изетбеговић су били осумњичени за ратне злочине, али против њих никакав поступак није покренут прије њихове смрти.

          Сљедећи важан проблем који захтијева пажњу је стигма створена неопрезним коришћењем оптужбе за геноцид и њених латентних функција.

          Кад је геноцид у питању, „саучесништво“ и „помагање и подржавање геноцида“ морају се критички разликовати. Први облик учешћа може да буде подесан за алиби одбране, што није случај са другим.

          Израелски научник и правни аналитичар Данијел Гринфилд (2008.) примијетио је да се особа укључена у поспјешивање извршења геноцида разликује од неког ко је можда пружио реторичко охрабрење за дјела која се сматрају геноцидним, али није умијешан у дјела која чине извршење злочина. Основна разлика овдје је између вршења хипотетичког утицаја и стварне личне одговорности за геноцидно дјело и његове посљедице.

         Значајан дио проблема овдје је већи значај осуде за геноцид. Има тенденцију да стигматизује цјелокупно становништво (у етничким и вјерским терминима, или обоје) које је повезано са осуђеним лидером.

          (У међувремену је Радован Караџић осуђен за све и свашта у Хагу на читавих 40 година робије!!! – примедба редакције РОНИНА)

           Као резултат, непријатељствима између зараћених група се даје додатни подстицај.

          Јасно је да је геноцид емотивно набијен и запаљив термин јер је повезан са покушајем истребљења Јевреја, Рома и других вјерских или етничких група од стране нацистичког режима током 1930-их и 1940-их.

            Свака група која је повезана са геноцидом носи овај жиг.

          Ми сада морамо да се суочимо са проблемом пост-конфликтних суђења гдје сви ови проблеми долазе до врхунца. Ово се може сажети као „пристрасност побједника“.

          Без обзира на то ко је задужен за истрагу и суђење наводним злочинима, чак и ако су то органи УН-а, постоји пристрасност против групе која је поражена, или се сматра да је поражена у сукобу.

          Неки угледни правни научници сматрају чак да и суђења Међународног војног суда у Нирнбергу и за Далеки исток крше правила непристрасности на рачун „поражене“ стране коју је оптужени представљао.

         Насупрот томе, ни британски ни амерички лидери нису оптужени за бомбардовање њемачких градова и Токија, а да не помињемо бацање атомске бомбе које је резултирало стотинама хиљада цивилних жртава.

          Оно што видимо овдје је оно што је познато у научној литератури као „судско приписивање пристрасности“. Основна грешка приписивања (или пристрасности) је тенденција људи да припишу (прецјењују) индивидуалне факторе у случају позитивних исхода  себи или члановима своје групе (познато и као „ин-група“).

          У исто вријеме, међутим, они приписују (прецјењују) ситуационе (што значи, спољне) факторе у вези са својим неуспјесима и неуспјесима чланова сопствене групе, тако умањујући личне или намјерне узроке за исходе који су за њих негативни.

          По истом принципу, ин-група има тенденцију да претјерано наглашава (што значи, приписује) спољне факторе када се посматрају успјеси од стране припадника „аут-групе“ те приписује директну одговорност за своје пропусте или негативне исходе. Има тенденцију да игнорише или умањује олакшавајуће или отежавајуће узрочне факторе, као што је стање познато као „магла рата“ (недостатак свих релевантних информација у критичним тренуцима када се морају донијети важне одлуке). Други примјери олакшавајућих околности који се нису много разматрали у таквим околностима биле би одмазде или превентивне мјере предузете у вријеме сукоба.

          Одбрана од тешких оптужби у МКСЈ је у великој мјери ограничена преседанима постављеним од стране претходних, сличних међународних судова. Заједничка алиби одбрана у Нирнбергу која је изнијета од стране многих оптужених је да су они само „пратили наређења“. Та одбрана није била ефикасна.

          Стандард за ту одбрану је постављен током суђења Јоакиму фон Рибентропу, њемачком министру спољних послова током Другог свјетског рата.

          Али фон Рибентроп је такође био и Хитлеров спољнополитички савјетник од 1934. до 1936. године, што је чињеница која је ослабила његову тврдњу да он није био директно умијешан у обликовање нацистичке политике која је на крају довела до почињења злочина.

Аргумент Рибентропове одбране је био доведен у питање у неочекиваном извору: у дневницима грофа Ћана, Мусолинијевог зета и министра спољних послова. Дневници су представљени на суду у одсуству аутора јер је Ћано погубљен у Италији због издаје у јануару 1944. године. Међутим, Ћано је водио детаљне биљешке са састанака са фон Рибентропом. Ове биљешке са састанака између њих двојице поткријепиле су тврдњу тужилаштва да је фон Рибентроп имао кључну улогу у дипломатским маневрима и обманама које су довеле до оптужби за „злочине против мира“.

       Слично томе, 1948. године, јапански генерал Иване Мацуи је осуђен од стране савезничкогМеђународног војног суда за Далеки исток (IMTFE) јер је командовао јапанским трупама у рату против Кине које су извршиле „Масакр у Нанкингу“ 1937. године, познат као „Силовање Нанкинга“.

             Његов алиби је био да је издао наређење да нема силовања или пљачки, али да су његова наређења занемарили команданти и војници.

           Мацуи је процесуиран иако је отишао у пензију 1938. године и имао је мало везе са Другим свјетским ратом послије тога. Он је објешен 23. децембра 1948. године, у 70. години, заједно са још шест других, укључујући и Хидеки Тојо.

          У закључку, подршка САД је била од кључног значаја у успостављању и оснаживању МКСЈ да процесуира ратне злочине почињене током сукоба на Балкану 90-их година прошлог вијека. Међутим, било је мало досљедности у примјени прописа сачињених од стране међународног правосудног система. Намјерне повреде Женевске конвенције и забрана тортуре и илегалних притвора које су повезане са ратовима у Ираку и Авганистану на челу са САД, не само да нису довеле до процесуирања, већ су поставиле сцену за одбијање од стране САД да се повинује јурисдикцији међународне правде.

          У исто вријеме – и то је можда највећи од парадокса – САД наставља да обезбјеђује свој удио страних судија у правосудном систему Босне и Херцеговине за пресуђивање по питању ратних злочина и чак иде корак даље организовањем обука за локалне судије и тужиоце кроз програм за развој, помоћ и обуку тужилаштвима у прекоморским земљама.

 

Такође проверите

ferhadija

ПАРЧЕ СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ

Почиње седмица по Ђурђевдану, отвори се Ферхадија у тоновима суживота и лијепе будућности. Међутим из ...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com