И децу су нам убијали, зар не?

Bele korice crne knjige
Беле корице “НАТО црне књиге” (Фото: Златко Богатиновски/РОНИН)

На данашњи дан, 24 марта 1999. године у 20:45 часова НАТО пакт је почео геноцидно бомбардовање и злочиначко уништавање наше земље. У том крвавом пиру су страдали сви, па и деца. А онда нам свима премијер АВ ове године, 17 година после тог некажњеног међународног злочина над нама, тресне у лице и у мозак тцрдњу да нам је тај исти НАТО пријатељ и да треба да будемо у истом друштву са нашим крвницима. Министар иностраних послова ИД (није скраћеница за Исламску државу) и даље потписује Бриселске споразуме, и предаје део наше државе, Космет окупаторима, а несрећни председник државе ТН потписује завршни документ којим тај исти НАТО пакт постаје господар и наше отаџбине и наших живота. 

Увек сам се питао и као човек, и као родитељ, и као психолог, какви су то људи, кад пристају на “сарадњу” – са убицама наше деце?!   

 

Пише: Златко Богатиновски

                  Агресивна психологија америчког интервенционизма већ више од пола века подразумева бомбашко дисциплиновање непослушних широм планете, од Азије, преко Европе, Балкана, до земаља Медитерана и Блиског истока. У бестијалном уништавању држава и народа, без трунке савести су убијани милиони недужних.

                  Убијана су и деца.

                  Прво велико страдање најмлађих се десило у Вијетнаму. По неким проценама, око 3 милиона становника ове слободарске земље је убијено, од тога чак  500.000 деце.

                 Онда се америчко  планетарно дивљање мало смирило, да би у припреми за инвазију на Ирак биле уведене монструозне вишегодишње санкције, због којих је животе изгубило око пола милиона малих Ирачана. Какав је однос америчке администрације према убијању деце широм планете, најбоље је дефинисала „косовска кума“ Медлин Олбрајт. Бивша „десна рука“ Била Клинтона, сада „мирна пензионерка“, је својевремено, у својству амбасадора САД у УН, за ЦБС телевизију коментарисала процену УНИЦЕФ-а да је због америчких санкција у Ираку умрло око пола милиона деце.

                   На питање новинарке ЦБС-а : „ Да ли верујете да је цена наведених смрти пола милиона ирачке деце исплатива?“, мирно је одговорила : „ Мислим да је то веома тежак избор, али мислим да је вредно, вредно је тога.“

                   Као аксиом утеривања америчке демократије у државе широм света, после вијетнамских и ирачких, страдали су и авганистански, српски, либијски, сиријски, украјински … клинци и клинцезе. За „демократију“, и децу убијају, зар не? Туђу, па и своју, на неки начин. САД су познате по најчешћим бесмисленим крвопролићима у којима се убијају обични људи, као и деца. Један од највећих „дечјих“ масакра у коме је убијено 20 малишана у основној школи у Њутауну 2013., је изазвао и плач једног “добитника Нобелове награде за мир”, председника САД, Барака Обаме. Тужно, и – цинично истовремено.

Ни један амерички председник није ни споменуо, а камоли заплакао због тамо негде милион убијених клинаца , „малих“ жртава „велике“ америчке политике. И никада неће.

                 Има усред Ташмајданског парка у Београду, где се деца раздрагано и лепо играју, један црни споменик. Споменик деци страдалој током вишемесечног НАТО бомбардовања СР Југославије. Тако некако је уклесано. И – ништа више. Ни једног имена, презимена, године живота… Ничега. Врло хладан споменик. Споменик који је подигнут после НАТО бомбардовања за, како се тада рачунало, 78 страдалих малишана. Рат је у СР Југославији трајао ужасних – 78 дана. За сваки дан „убијања“ СР Југославије и Србије – убијено је широм рањене земље по једно дете.

             Убијани су без разлике српски, албански, муслимански и ромски клинци и клинцезе.

Pečat na knjizi
Извор информација – деловодни печат књиге “Деца оптужују” која је издата и на енглеском језику (Фото: Златко Богатиновски/РОНИН)

“Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права Савезне Републике Југославије” је до 2000.године сачинио списак  81 погинулог детета. До ове, 2016-те, број убијене деце у НАТО рату против СР Југославије се повећао на 89. А страдало их је много, много више.

          Бришући из употребе појам „међународно право“ САД и њихове слуге су овим убиствима згазиле и „Конвенцију о правима детета“ у чијем члану 6. се гарантује најосновније право на живот. Деце поготово. Од око 15.000 тада бачених забрањених касетних бомби, због њиховог језивог дуготрајног ефекта и данас „гине“ младост у Србији. Све више младих умире од разних облика рака и леукемије. То је драстичан покушај укидања будућности једног народа због последица уништене инфраструктуре и економских ресурса, кроз, пре свега „еколошки геноцид“ који у Србији дефинитивно представља тихо али сигурно умирање изазвано разарањем хемијских постројења и убијањем природе као основног извора људског живота. Једноставно, на све начине су нам укинули и предуслове и право на живот.

          Не треба заборавити да је уништавањем много болница озбиљно била угрожена здравствена заштита око 120.000 трудница и барем још толико новорођене деце, која ће живети и расти, ево већ 17 година, у тако озбиљно девастираној Србији. Ратне трауме деце која су тада доживела и преживела тешке повреде, преломе, опекотине, ампутације екстремитета су једноставно – неизлечиве. Никако не треба заборавити ни то да милион и три стотине хиљада ученика основних и средњих школа није могло редовно да заврши школску годину, јер није било наставе, а није било ни такмичења, спорта, екскурзија, матурских вечери…Није било нормално проживљеног детињства, ни младости у читавој Србији.

           То не сме никада да се заборави.

          И да се не би заборавило, на годишњицу почетка рата 19 најмоћнијих држава света против СР Југославије, 24.марта 2000.године је у Ташмајданском парку, у центру Београда, подигнут споменик свој деци која су била жртве ове, до тада незабележене, НАТО охолости. На идеју новинарке „Вечерњих новости“ Милене Марковић да се овако нешто уради реаговала је читава Србија. Компанија „Новости“ и тим људи који је радио на овом пројекту је био буквално засипан свакодневним писмима и потресним сведочанствима родитеља, родбине, пријатеља и поштовалаца настрадале деце. Док су се причале и записивале страшне приче – јечала је Србија поново због своје убијене младости. И деца су писала о томе много озбиљне песме које су штампане у њихов „Незаборавник“.

Spomenik sa bistom Milicinom
(Фото: фб)

  Користећи фотографију трогодишње Милице Ракић, која је убијена 17.04.1999. приликом бомбардовања Батајнице, у кући њених родитеља док је седела на ноши, направљена је статуа детета које је требало да буде симбол страдања све деце у СР Југославији. Вајар Остоја Балкански је осмислио идејно решење читавог споменика. Црни, угашени лептир ипак раширених крила, и испред њега Милица која држи крпену лутку у рукицама. Ливница Браће Јеремић је била дародавац бронзане статуе.

          У ствари, споменик страдалој деци су осмислила – деца. Речи ученице основне школе из Костолца, Ане Голубовић, „били смо само деца“, су међу хиљадама реченица за помен, које су ишчитали Драган Лукић, Радомир Андрић и Павле Павловић најпотресније одзвањале. Тако једноставне, а тако тешке, саме су се уклесале на мучни споменик. На другом лептировом крилу споменика то исто пише на енглеском „we were just children“, или то пише на „американском“ да би и они, Американци, могли да разумеју.

         Као на пример пилот војске САД, мајор Ендру Вајлс, који је 2005. као „новокомпоновани пријатељ а не као агресор“ био на батајничком аеродрому (каква иронија, тако близу куће у којој је можда баш он убио малу Милицу) . Само да је имао још и ко да га доведе до споменика кад нам је био „гост“ по други пут. Као и Тонија Блера и остале…

          На откривању споменика је било пуно људи, деце, очајних родитеља…све зарад тога да се Србија сећа своје побијене деце, јер ће тако знати да постоји и она, Србија. Уз гунђање неких, којима не смета споменик Азербејџанском председнику који и нема баш неке везе са Београдом и Србијом, (али има везе са бившим градоначелником Београда Драганом Ђиласом који је остварио овај читав „бизнис пројекат“), да споменик мртвој деци не треба да буде у Ташмајданском парку у коме се играју жива деца, споменик је ипак био ту. На жалост, не задуго.

          После непуних годину и по дана, оскрнављен је. Једне ноћи је нетрагом нестала читава бронзана статуа. Неко је Милицу убио по други пут. Остао је само тужни лептир, јер смо на крају после свог тог НАТО зла – дошли ми такви какви смо. Није сад ни важно ко је и зашто то урадио, важно је да неко врати, кад већ не може Милицин живот, барем њен споменик.

            Ако овако остане, овај, иначе једини споменик у Србији жртвама НАТО бомбардовања без и једног јединог имена и презимена погинулих којима је подигнут, а подигнут је деци, постаће споменик српском немару и аљкавости, пристајању на заборав нечега што никад не сме да се заборави.

            Тај крњи споменик, сваке године 24. марта, на годишњицу отпочињања НАТО бомбардовања посећује неко из Министарства рада и социјалне политике. Ни један председник Србије или премијер Владе никада нису посетили овај споменик, а камоли заплакали због убијених клинаца. Зато и нису могли да изговоре нешто, као Обама : „ Данас су страдала дивна мала деца испред којих је био читав живот. Рођендани, матуре, венчања, родитељство…“  И испред наше деце страдале у НАТО агресији је био читав живот. И рођендани, и матуре, и прве љубави, и венчања, и родитељства…

                 Да ли треба подсећати како су убијана наша деца? Треба. Зато што се у Србији, на жалост, колективно заборавља. Ако ћемо их ми заборавити, зашто би их други памтили. А како да их памтимо без имена и презимена, барем? Па зар Србији није доста што се не рађају нова деца, са новим именима, већ да се не сећа рођених а убијених? Шта значи безимени споменик? Сва та деца су имала име и презиме, датум рођења, и до НАТО бомбардовања – месеце и године живота. НАТО им је одузео животе, а Србија, на жалост, све остало.

            Ова неостварена младост СР Југославије и Србије заслужује, ако не другачији споменик, онда да се после пуних четрнаест година обнови оскрнављено,  врати скулптура и дода  још један мермерни камен поред постојећег, на коме ће бити уклесана имена и презимена, месеци и године живота. Наравно са три тачке на крају, док се овај списак не допуни до коначног броја, који год то био, да отргнемо забораву нашу децу, а нама да памћењем вратимо достојанство.

              На идеју новинарке тадашњих “Вечерњих Новости” је првобитни споменик подигнут. На идеју и иницијативу часописа “РОНИН” и главног уредника Златка Богатиновског да се споменик “допуни” именима и презименима страдале деце, данашње, другачије “Вечерње Новости” и садашњи главни уредник Ратко Дмитровић су ту идеју одбили. Наиме, “РОНИН” и ја лично смо им се обратили, што је ваљда било природно, као зачетницима идеје о подизању споменика деци страдалој у НАТО агресији 1999. године, поштујући неки ред. Добили смо одречан одговор господина Дмитровића са образложењем ” да не жели да учествује у подизању споменика албанској деци у сред Београда”.

              То што су у моменту погибије сва деца са подужег списка страдалих, па и албанска, била држављани Савезне Републике Југославије и Републике Србије, значи наши суграђани,  једноставно – није било важно. Зато што су страдала између осталих и албанска деца, неће се спомињати ни српска имена и презимена клинаца и клинцеза који су мучки убијени од стране наших, на силу новокомпонованих “НАТО пријатеља”.

“РОНИН” по први пут објављује списак убијене деце у току НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године.  (Фото: Златко Богатиновски/РОНИН)

Spisak ubijene dece str.1

Spisak ubijene dece str.2

aspisak ubijene dece str.3

Spisak ubijene dece str.4

Spisak ubijene dece str.5

Spisak ubijene dece str.6

Spisak ubijene dece str.7

Spisak ubijene dece str.8

 

Такође проверите

ferhadija

ПАРЧЕ СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ

Почиње седмица по Ђурђевдану, отвори се Ферхадија у тоновима суживота и лијепе будућности. Међутим из ...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com